Fantastični bend “Kanda Kodža i Nebojša” 15. februara obradovaće banjalučku publiku koncertom u KSB-u (Klub studenata Banjaluka). O KKN ovdašnja publika zna nemali broj detalja. Počeli su sa svirkama ranih devedesetih, snimili su osam odličnih studijskih albuma, a svaki od njih je bio muzički i produkcijski specifičan i žanrovski osjetno drugačiji od prethodnih. Stil im je na početku karijere vukao na sve i svašta, ali su se stilski, može se reći, ponajviše stapali sa reggae zvukom, ali i to više zbog načina Oliverovog pjevanja, nego zbog ritam sekcije i muziciranja. U regionu je tada, devedesetih, cvjetao rokenrol i alternativna scena, dok na socijalnom i političkom ex-Yu terenu nisu cvjetale ruže. U ljudima se svakodnevno vodila moralna bitka kako od velike količine zla, koje nas je zatalasalo sa svih strana, izabrati ono manje bolnije zlo. Činilo se da je tih mračnih devedesetih jedino svjetlo dopiralo iz te alter-rock scene, koja je prema nama duvala i od strane zapadnih i od strane istočnih ex-Yu republika. Beogradski bend KKN, koji je svoju pozitivnu energiju širio tih davnih devedesetih, zadržao ju je i dan danas, i odličan je primjer muzičke grupe koja godinama samo dobija na kvaliteti.
Na temu muzike, rokenrola, karijere i života, razgovarali smo s Oliverom Nektarijevićem, harizmatičnim frontmenom grupe KKN.
Za par sedmica stižete u Banjaluku. Kakvu nam energiju donosite?
To je vrlo teško predvideti. Energija je fluidna, dešava se da nastane, nestane, da se promeni ili da se sa njom desi nešto neočekivano u sekundi. Zaista. Potpuno je neizvesno i mnogo zavisi od okolnosti na licu mesta. Hoću da kažem da mnogo zavisi od energije koja nas čeka tu gde dolazimo. Interakcija je ključna. Ko zna šta će da nas pukne. Baš u Banjaluci je bend prolazio, ali zapravo najviše ja, kroz najekstremnije energetske oscilacije. Bilo je paradoksalnih situacija, sećam se jednog ili dva koncerta na kojima je publika bila sjajna, ali sam ja bio u nekom ludilu od umora i nikako nisam mogao da se sredim. Dobar deo jednog koncerta sam proveo u polusnu, nisam mogao da se trgnem iz tog stanja, što je frustriralo i ljude i bend. I tad mislim da je sve bilo okej na kraju, nije došlo do nekog totalnog debakla, ali ipak, posle toga sam jedva čekao ponovo da dođemo, imao sam osećej da sam svima ostao dužan i hteo sam da se iskupim. E, taj sledeći koncert je bio prava stvar. Bio sam odmoran. Trudiću se da i ovoga puta bude tako. Pa ćemo da vidimo.
Vaša svirka se umnogome promijenila od vašeg prvenca”Guarda Toma!” do
albuma “Beton” iz 2022. godine. Šta je doprinijelo da se žanrovski denete u malo žešći rokenrol?
Uh, Guarda Toma je baš žestoki rokenrol. Andergraund ispod andergraunda. Neslušljiva ploča. Ne zna se ko šta radi, jasno je da ceo bend zabole Hammond za sve, da pušta na volju samo svojoj potrebi za zajebancijom, vlada anarhija i lete varnice na sve strane, pa se onda pretvaraju u piljevinu koja svima puni oči i uši, cepaju se drva, pa se seckaju najrazdrndanijom motornom testerom, pa svi sede u zubarskim stolicama i bend im skida karijes, otpada gleđ, glas je suv kao barut i iritantniji od svake zubarske burgije, tekstovi su sračunato suicidno apsurdno neduhoviti i neprijatni, uz možda dve pesme izuzetka, idealno da pustiš neprijatelju, da ga isteraš iz rovova. Kasnije ploče su, nadam se, kultivisanije. Jedan muzičar iz Niša, drugar benda, ljubitelj te prve ploče, davno je rekao: “Kandakodža je u početku bio samo sečke i stajanke, a posle sve nešto laganeze i pederiranje.” Ali o kakvom je ludaku reč, mislim na čoveka kog citiram, taj komentar obećava i daje nadu da se bend pomera iz prvobitne, autistične zone komfora. Nadam se da smo sa svakom novom pločom donosili nešto novo i drugačije od prethodnog, i koliko god mi je, recimo, žao što sam u nekim fazama glasom išao previsoko, toliko mi je i drago, jer to je bio taj trenutak. Tako mi se pevalo. Posle mi se pevalo drugačije i mogao sam. To mi je važno. Sad mi se opet peva drugačije. Ali uvek se prepoznaje moj glas. Od toga ne mogu da pobegnem, hteo-ne hteo. Beton je, bar za nas, bez sumnje najbolja naša ploča u svakom smislu, a posebno u smislu da zvuči onako kako sam ja voleo da zvuči prvi album. A razlika je kao oko i milihbrot. A tek koliko vremena je prošlo. I sedam albuma između.
Da li su možda ova sumračna vremena, koja nikako da se pomjere s mrtve tačke, a čak su kako mnogi tvrde i gora nego devedesetih, dovela do toga da vam i tekstovi ponekada budu žešći i pomalo mračniji nego ranije?
Zanimljivo rečeno, to, “sumračna vremena.” Imamo pesmu Crveni konji u kojoj mi “dolazimo iz sumraka.” Iz toga bi možda mogao da se izvuče neki zaključak. Što se devedesetih tiče, one su za prvi svet bile godine blagostanja. Jugoslavija je devedesetih bila jedina rupa koja se raspada u Evropi. Za nas bi sve bilo toliko drugačije da to nije moralo da se desi, ali zamislite koliko je besmisleno sada razmišljati i govoriti o tome. U tom smislu, devedesete kod nas još uvek ostaju najgore godine i noćna mora w i x generacija, a globalno se stvari posle devedesetih menjaju nagore, što se ne vidi toliko upadljivo sve do dvadesetih godina 21. veka. Ako ne računamo muziku, na primer. Tu se odmah primećuju promene. Muzika je devedesetih bila neverovatna, posebno rokenrol. A odmah posle više nije. Čak naprotiv. Očajna je. Ne mislim na sav rokenrol, niti samo na rokenrol, nego na svetske, pa samim tim i lokalne kopi-pejst verzije svetskih mejnstrim trendova. Koja je to džibra. To je teško opisati, ali ide pod ruku sa gomilom fenomena nastalih u 21. veku. Ta džibra je uvek postojala, ali se u 21. veku razmahnula do za neke od nas neslućenih razmera. S tim što moramo reći da se i danas pravi i može da se nađe dobra muzika. Ali teže. I uglavnom je postavljena kao autsajderska. Ili je na nekoj margini. Ili tamo negde, iza, gde jedva možeš da je primetiš. A za većinu sveta je, zapravo, nevidljiva. Za oči i uši. A kad govorimo o tekstovima, oni nisu nužno odraz isključivo jednog, određenog trenutka. Mogu da budu, ali u tekstovima se dešava svašta. To su pesme. Nastaju iz taloga vremena i iskustva.
Te devedesete izgleda nikako da prođu. I tada i danas na ulicama Beograda dešavaju se vječita previranja i narodni buntovi. Kako to tumačite?
Isti ljudi.
Vjerujete li vi da revolucija može da promijeni sadašnji sistem ovdašnjih banana državica, ili zapravo promjene leže u nama samima?
Mislim da je suština u vladavini prava i postojanju nezavisnih institucija.
Rokenrol je muzika mladih. Podržavate li mlade koji se danas bune i na koji način im je najbolje i najefikasnije dati podršku?
Na svaki način. A najvažnije je pustiti ih da budu ono što jesu i poštovati ih onoliko koliko oni poštuju sebe i druge. A pokazali su da poštuju sve što zaslužuje poštovanje, a najviše i najvažnije, neke osnovne ljudske vrednosti. I to mnogo više od mnogih i mnogo više nego što su mnogi očekivali. Pa neka tako bude i sa muzikom. Čini mi se da većina mladih u današnje vreme voli neke druge vrste muzike. Nama će uvek biti najbliskiji oni koji slušaju dobru muziku, posebno rokenrol, a oni koji je ne slušaju, neka bar budu kulturni. U tim okolnostima, neka sluša ko šta hoće.
Vrijedi li se boriti i ima li nade za mlade, ali i za rokenrol?
Mislim da još uvek nismo došli do tog pitanja. Hoću da kažem, to je još uvek nešto što se podrazumeva. Nešto što se ne dovodi u pitanje. Nada umire poslednja, borba traje dok dišeš, mladi uvek nađu način, a “r’n’r will never die.”
Da li je u današnje vrijeme rokenrol uopšte muzika mladih, ili je postao muzika srednjovječnih osoba?
Mislim da taj raspon godina prevazilazi, nadam se da će vam biti poznato ovo što ću reći, raspon godina čitalaca Politikinog Zabavnika – “od sedam do sedamdeset i sedam”.
Prošle godine ste bili učesnici na nekoliko festivala po BiH. Da li publika može očekivati da ćete i ove godine biti aktivni po regionalnim festivalskim binama?
Pretpostavljam da ćemo biti, u zavisnosti od okolnosti, dozirano, uglavnom za ljubitelje.
Šta vas više usrećuje u muzici, da li taj hedonistički život muzičara ili kreativni dio koji se odnosi na stvaranje i vježbanje s kolegama?
To je neodvojivo. Jedno bez drugog nema mnogo smisla i u neku ruku je neizvodljivo. Sve to je lepša strana bavljenja muzikom, koliko god je i ona ponekad teška i naporna. Propratni elementi predstavljaju problem. Vožnja, logistika, organizacija u vremenu i prostoru, medijske aktivnosti, mamurluci. Dešava mi se da mi ne bude dobro kad idem ulicom i slučajno vidim kombi koji liči na naš.
Koliko se zapravo vi iz benda KKN družite i da li se svakodnevno uvježbavate? Za EKV tvrde da nisu izlazili iz muzičkih vježbaona i da su non stop visili po studijima. Da li ste i vi takva vrsta muzičkih radoholičara?
Mislim da smo daleko od toga. Pre svega, EKV je, i pored ogromnih dostignuća, bio relativno mlad bend. To su bili mladi ljudi. Drugo, po mojim saznanjima, teško je porediti ova i ona vremena. Tada su, navodno, bendovi, u proseku svirali dvestotinak i više koncerata godišnje. Meni je to nezamislivo, čak i kad bih hteo i voleo i mogao da radimo toliko. A ne bih. Još uvek su aktivni pojedini bendovi koji su ekipa i generacija EKV-a, i možda bi bilo najbolje pitati njih da li se i šta se promenilo. Što se vežbanja i studija tiče, to je neophodno kad si klinac ili kad započinješ nešto. Posle sviraš koncerte i to je to. Bend je u formi. Ponekad dopuniš to ponekom probom, nakon neke duže pauze. Od mesec dana, recimo. Jedino kad se radi nova muzika, bend zabada redovne probe. Ali mi ne radimo novu muziku non stop. Niti imamo vremena. Mi ipak dosta sviramo, iako je to mnogo ispod dvije stotine i pedeset koncerata godišnje. Trenutno niti ja imam snage, niti smo u kreativnom zamahu, ali hajde da vidimo šta donosi sutra. Nikom ništa nije zagarantovano osim jedne neminovnosti.
Kako stojite s inspiracijom. Radite li na novim pjesmama i šta vas najviše inspiriše u današnje vrijeme: ljubav, prolaznost života, revolucije?
Čini mi se da smo još uvek u fazi akumulacije. Dosta smo se ispucali na prošlom albumu, načeli neke teške teme, ja sam se suočavao i još uvek se suočavam sa nekim malo težim životnim izazovima, ali mi se čini da sazreva nešto novo i da će uskoro početi da se radi.
Mnogi muzičari su se prebacili i na pisanje romana, objavljuju knjige poezije i autobiografije. Da li si razmišljao da se i ti upustiš u taj vid kreativnog delanja?
Ja sam u vreme nastajanja benda uveliko pisao i pisanje mi je dugo bilo važnije od muzike. Pa me je bend povukao malo jače i postao prioritet, a ja sam u jednom trenutku bacio sve što sam napisao i odlučio da se posvetim samo bendu. Malo mi je žao što sam to uradio, ali ne mogu sad da lamentiram nad tim. Bilo je tu dosta poezije, priča, začetaka nekih dužih formi. Džabaletan iz pesme Siroti Ani i Bo je vaskrsao iz tog vremena i tih priča, on je imao celu istoriju tamo. Zanima me pisanje van muzike, ali ozbiljnije bavljenje mora da dođe na red. Bend je prioritet. Pa onda zdravlje. Pa ćemo da vidimo. Ništa nije mnogo važno dok eventualno ne postane važno.
Poruka čitaocima BUKA magazina.
Za vreme kućnog reda, ne pravite BUKU, nego je čitajte.