Kada je jednog jutra moj voljeni iPhone odlučio da se isključi sam od sebe, prihvatio sam taj kvar stojički sa duplom dozom odjednom otkrivenog zena. Od tada živim sasvim lepo bez aplikacija i notifikacija, jutro počinjem bez treninga palca kroz feed Instagrama, a sa dragim ljudima komuniciram isključivo uživo.Al’ zamalo.
Jedan sam od onih kojima nimalo diskretan brojač digitalnih aktivnosti svakog ponedeljka pokaže prosek od makar šest sati korišćenja telefona u toku dana. Nepogrešivo me možete locirati prateći zelenu tačkicu na messengerima, život je ono što mi se dešava dok paralelno pišem u tri Whatsapp grupe simultano naručujući laganu prolećnu bomber jaknu sa Zarine aplikacije i prateći prognozu nadasve nepogrešivih Norvežana da bih znao kad ću moći da je nosim…
Skoro svi, od moje majke na nedeljnom ručku pa do interniste na godišnjem zdravstvenom pregledu su mi autoritativno makar jednom rekli: „Spusti taj telefon više!“ A kad mi se početkom godine zaista pokvario telefon, zurio sam u zlokobno crni ekran sa duplom dozom ankscioznosti (vaistinu „Black mirror!“)
Međutim, teško da sam usamljen u toj zavisnosti. U Google pretrazi „može li se živeti bez mobilnog telefona?“ prigodno je smešteno između „Može li se živeti bez bubrega?“ i „Može li se živeti bez ljubavi?“ a to je verovatno sve što treba da znamo o našem kolektivnom pristupu ovoj naizgled svemoćnoj spravici.
U potrazi za odgovorom, počinjem svoju #nophone avanturu u petak predveče. Trudio sam se da pravila koje sebi postavljam tokom ovog izazova budu jasna i što duže ostvarljiva, kako bi zaista nešto naučio i prihvatio iz iskustva. Dozvoljeno mi je da se javljam i telefoniram sa fiksnog. Mejl mogu da proveravam dok radim, i to sa kompjutera. Surfovanje nije poželjno, osim kad je research za prilog. Izlogovao sam se sa svih društvenih mreža na telefonu i na kompu.
Suštinski, svojevoljno sam se vratio u 2002. Ili, ako vam je draža poetična ironija, na sopstvena fabrička podešavanja. Onog trenutka kad prstom prelazim preko „off“ dugmeta, celim telom mi struji trenutno olakšanje koje bi najviše moglo da se uporedi sa onim osećajem iz detinjstva kad ne morate da radite domaći posle škole.
To je možda prva noć u, ne pamtim koliko tačno dugom periodu, da sam se uspavao bez stare dobre sablasne plavičaste svetlosti ekrana. I, da li zbog neopipljive #nophone metamorfoze ili možda zbog zaista duge i blago rečeno hektične radne nedelje koja joj je prethodila, baš sam se slatko naspavao. Ostatak vikenda podjednako uživam u izostanku zvuka notifikacija, čak i dok sedim sam u Kafeteriji bez štita koji gedžet pruža, mladi bi rekli kao potpuni psihopata. Dok u nedelju uveče na Netflixu (koji hvala Bogu nije zabranjen) ide epizoda „Prijatelja“ kad Ros snima poruku na telefonskoj sekretarici kod Džoija i Čendlera, razmišljam o tome koliko zapleta filmova i serija ne bi bilo isto bez reskog zvuka kojim je zvonio telefon ali i koliko bi drugačije izgledalo moje odrastanje da je od prvih pubertetskih bubuljica smešteno u digitalno doba.
Da, dovoljno sam mator da čak pamtim ne samo sada dražesno retro Iskra telefon perfektno vanvremenskog dizajna koji već poznaje hipsterski fetiš, nego i post komunističku nelagodu imanja „dvojnika“ – misterioznog telefonskog doppelgangera prikačenog na isti broj zbog koga ponekad ne biste mogli da obavite razgovor dok on/ona ne završi svoj. I pamtim (možda sa dozom patinirane idile) koliko smo tada više razgovarali telefonom – a koliko nas taj čin u galimatijasu raznih porukanja sad ispunjava nekim neprilagođenim užasom. Koristimo stickere sa mačkama, glasovne poruke i linkove pesama da komuniciramo sa drugima, ali malo nam se stegne grlo kad treba da nekoga pozovemo telefonom, čak i ako razgovor nije po prirodi neprijatan
.Gledajući u mobilni, pa čak i u tom banalnom činu polusvesnog skrola kroz atrakcije neprekidnog fida koji se možda tako zove baš zato što hrani našu projektovanu znatiželju, saznajemo svake sekunde mnogo toga (važnog i nevažnog) o svetu u kome živimo. Ali tek kad ga isključimo, dobijemo retku priliku da saznamo nešto i o sebi.