Na putu ka Demofest klubu strepio sam da kašnjenjem od dvadesetak minuta neću uspjeti da zauzmem dobru poziciju na prvoj svirci Pips, chipsa & videoclipsa u Banjaluci. Starim. Pribojavao sam se gužve, jer radi se ipak o jednom od najautentičnijih hrvatskih bendova poslednjih godina sa više prepoznatljivih hitova.
Bend postoji od 1992 i imaju iza sebe četri ploče i stotine koncerata.
Nažalost, mjesta je bilo i previše, tek stotinjak fanova Rippera i ekipe mu odlučili su se ovo veče provesti sa njima.
Nepovratno šteta. Za sve koji nisu bili.
Od samog početka i originalne klapske obrade, možda i najnenormalnije Ex-yu metal pjesme Motori, Pipsi su pokazali da su publiku u Banjaluci shvatili ozbiljno.
Moja omiljena Plači, je zvučala odlično i bez Rundeka. Poštar lakog sna, posvećena tragično preminulom mladiću Luki Ritzu, udarala je emotivno direktno u srce.
Stare pjesme odličan bend učinio je novim i boljim.
U najkraćem, perfektna svirka i možda najbolje iskorišteno ozvučenje DFK kluba do sada.
Komunikativni Ripper je podsjetio publiku na svoje banjalučke dane i trinaest mjeseci služenja u JNA u našem gradu.
Nije bilo ni traga aroganciji i imidžu turobnog i neshvaćenog rokera koji ga prati, naprotiv, od početka do kraja dao je sve od sebe da atmosferu učini što intimnijom.
Atmosferu krunisanu sa tri bisa i dva sata koncerta koji je definitivno sazlužio više publike.
Bilo vas je malo, ali bili ste sjajni rekao je Dubravko Ivaniš Ripper na kraju koncerta.
Nadamo se da ih ovako malo publike neće obeshrabriti da održe još koji koncert u budućnosti.