Za one kojima praznični maraton nije bio dovoljan i kod kojih je
bindžovanje poprimilo patološke odlike, postojao je i prototip torenta.
Zvao se videotekar i imao je brojne verzije. Moja verzija bio je Bole.
Budem dobra devojčica preko cele godine i zamolim Deda Mraza da mi
donese prazne VHS kasete. Onda te kasete i svoj mesečni džeparac odnesem
u video klub, a videotekar Bole mi presnimi sve delove dinastije.
Nakon toga je svaki vikend postajao praznik.
Opstanku bindžovanja na ovim prostorima umnogome su doprineli i
vlasnici gastos transa, autoprevoznici na relaciji ‘’tetka iz Njemačke –
bivša jugoslovenska republika’’, čiji putnici su noćne vožnje
prekraćivali gledanjem pomenutog serijala.
Šta je bindžovanje?
Šalu na stranu, ali bindžovanje je zaista mnogo starije od torenta i
Netflixa. Ovi servisi su ga popularizovali, dok je sama reč postala
sveprisutna 2013. godine. U tolikoj meri da joj je malo falilo da ponese
titulu reči godine u Oksfordskom rečniku. Titula je ipak pripala reči
‘’selfie’’.
Termin ‘’binge’’ je u prvoj polovini dvadesetog veka postao
opštepoznat na anglosaksonskom govornom području s obe strane Atlantika,
a označavao je preterano uživanje u alkoholu. Takozvani
‘’binge-drinking’’ ubrzo je dobio svog leksikološkog brata po materi
‘’binge-eating’’, odnosno prekomerno uživanje u hrani.
Na prežderavanje pićem i hranom nadovezalo se prežderavanje serijskim
programom. Pretpostavlja se da je ‘’binge-watching’’ kao izraz ušao u
upotrebu još 1990-ih. Te da su ovaj termin prvi upotrebili ljubitelji
kultne serije ‘’Dosije Iks’’. No, istina je tamo negde.
Ko su bindžeri?
Ako ste ikada u cugu odgledali između dve i šest epizoda omiljene
serije ili čak čitav serijal za noć, vi ste bindžovali. Jedino ostaje
sporno da li vam za ovo postignuće treba dodeliti medalju ili dijagnozu.
Dok psiholozi i lekari upozoravaju na opasnosti, bindžovanje ne samo da
je društveno prihvaćeno, već se i ohrabruje.
Pritisak okoline, pogotovo vršnjačkih grupa kod adolescentne
populacije, je konstantan i nezanemarljiv. Posebno od kada su servisi za
onlajn strimovanje prestali da emituju epizodu po epizodu, već čitave
serijale odjednom. Pravila među vernim pratiocima su jasna. Ako ne
gledaš, ne učestvuješ. A ako učestvuješ, bindžuješ.
Niko ne voli da nailazi na ”spojlere” u razgovoru i zato se nove
epizode moraju pogledati na vreme. Najbolje u ritmu ”binge-racer”-a,
odnosno u prvih dvadeset četiri sata od emitovanja novog serijala.
Ujedno, ima li istinskog pratioca koji ne voli da sa znalačkim
autoritetom polemiše o raspletima koje je očekivao mesecima dok nove
replike ležerno istresa iz rukava?
Ono što je samo deceniju ranije bio gubitnički stil života, sada je
društveno poželjno. Ostajanje kod kuće i provođenje vikenda u osamljenom
gledanju serija, navika je više od polovine bindžera. Psiholozi tvrde
da bindžovanje samo po sebi ne predstavlja problematičan obrazac
ponašanja. U društvu partnera ili prijatelja je čak preporučljivo, jer
kao i svaka zajednička aktivnost vrši funkciju zbližavanja.
Da li je bindžovanje zavisnost?
Maratonsko gledanje serija se tretira kao razonoda sve dok ne postane
opsesivno i dok zbog njega ne počnemo da zapostavljamo svakodnevne
obaveze i druge aspekte života. Tek tada se može govoriti o bindžovanju
kao zavisnosti. A koji oblik psihološkog problema se krije iza
zavisnosti, individualno je pitanje.
Istraživanja su pokazala da postoji čvrsta veza između depresije i
bindžovanja. U pokušaju da se distanciraju od negativnih emocija,
depresivne i usamljene osobe su sklonije višečasovnom bežanju u svet
fikcije. Kako je osećaj olakšanja privremen, ove osobe se brzo vraćaju
istom obrascu ponašanja, što zapravo dovodi do sve dublje usamljenosti i
bezvoljnosti.
Lekari upozoravaju na negativne posledice višečasovnog sedenja, često
propraćenog konzumacijom grickalica i slatkiša. Da ne dužim, gojaznost,
dijabetes i srčana oboljenja u najavi. Takođe, povećano uzbuđenje i
ubrzan puls kao posledica bindžovanja narušavaju kvalitet i dužinu sna
ukoliko je maratonsko gledanje serija bilo u večernjim časovima.
Zašto sam odustala od bindžovanja?
Kao jedna od pionira bindžovanja na ovim prostorima, autorka ovih
redova se zdušno oprobala i u njegovim modernim varijantama. Uglavnom
pljačkajući po torentima. Dok se jedna sezona ‘’Breaking Bad’’-a gledala
u dahu, naredna se kapetanskom kukom izvlačila iz piratskih voda. Kada
je Netflix objavio nove epizode ‘’Gilmore girls’’, čak deset godina
nakon emitovanja poslednjeg serijala, pobegla sam s posla bez imalo
griže savesti. I ostatak popodneva provela sa svojim surogat
prijateljicama Lorelaj i Rori Gilmor, u čijim sam fiktivnim životima
nekada umela da uživam više nego u svom.
A onda se desilo ono što psiholozi nazivaju hedonističkom
adaptacijom. Postala sam imuna na uzbudljivost novih zapleta i preostale
epizode započetih serija odradila kao nametnuti domaći zadatak. Bez
grozničavosti i radosti. Štaviše, premorena.
Osamljenim srljanjem iz epizode u epizodu izgubila sam vreme za
retrospektivu. Nestalo je onog uzbudljivog sedmodnevnog iščekivanja
naredne epizode i sete koja je dolazila u paru sa odjavnom špicom.
Nestalo je i samih špica. Njihovim užurbanim premotavanjem zanemarila
sam važnost svih onih filmskih radnika koji su mesecima predano
stvarali. Meseci napornog kreativnog rada zbijeni su u sate opseseivnog
gledanja. U nestrpljivom iščekivanju raspleta prestala sam da primećujem
sve one vešto osmišljene scenografske i kostimografske detalje, u
kojima sam nekada umela da uživam.
Vođena uverenjem da se samostalnim biranjem sadržaja koje ću gledati
i određivanjem mere u kojoj ću to činiti oslobađam prevaziđenih okvira
televizijske kulture, zapravo sam učestvovala u degradaciji jedne od
njenih poslednjih tekovina. A to je podeljeno iskustvo premijernog
gledanja na nivou šire publike i razmena mišljenja koja potom sledi. Ono
kad se nedeljom uveče stiša naboj sedmodnevnog iščekivanja i kad su svi
koje poznajete ispred ‘’malih ekrana’’. Napokon pomireni ili makar
ućutkani u svojim raznovrsnim svakodnevnim neslaganjima. I ujedinjeni u
doživljaju da učesvuju u magiji, nikad do kraja dokučenoj i svojstvenoj
isključivo filmskoj umetnosti.
Ponovno porodično okupljanje ispred ”malog ekrana”
Svesna da možda isuviše romantizujem zlatne dane televizije, ipak sam
rešila da stavim tačku na čuvenu rečenicu ‘’Još samo jedna epizoda’’
umesto da je i dalje opsesivno-kompulsivno ponavljam.
Gledanje serije jednom nedeljno, u ritmu koji su njeni autori osmislili, dogodilo mi se sa premijerom ‘’Senki nad Balkanom’’.
Posle više od decenije moju porodicu je jedna serija ponovo okupila
nedeljom uveče pred televizijskim ekranom i angažovala nas na već
zaboravljen način. Od zaraznog oduševljenja produkcijskom
monumentalnošću do uzbudljivog detektivskog nagađanja raspleta.
U iščekivanju nove epizode nekada lenjo nedeljno popodne postalo je
vreme dinamičnih intelektualnih razgibavanja i razmene mišljenja. Dnevna
soba se ori od mog izlaganja o znamenitim ženama između dva svetska
rata dok pokušavam da ubedim ostale članove porodice da nisu sve žene
tog doba bile dokone i raspomamljene, kako je to u seriji do sada
predstavljeno. Otac se nadovezuje ekspozeom o intrigama u političkim
krugovima Kraljevine Jugoslavije, nastalim iz pretraživanja po internetu
i knjigama koje je dovukao sa tavana u prethodnih sedam dana. Dok majka
s roditeljskom brižnošću razmatra ljubavne jade mladog inspektora
Pletikosića.
Trejler ton mog supruga iznenada se razlegne prostorijom ”Rastrzan
misterioznim slučajem ubistva i kandžama prestoničkih rospija, da li će
mlad i perspektivan inspektor Pletikosić potražiti samo utehu ili
životnu saputnicu u lepoj Mari iz Jatagan male? Da li će naredne epizode
osvetlati ili ošamariti obraz ‘bele’ ruske emigracije? Iiiii da li će
ovo biti najbolje ostvarenje srpskog serijskog programa?”
A onda nastupe smeh i melodija uvodne špice.
Budućnost bindžovanja
Ma koliko ljupko zvučao naš porodični pokušaj vraćanja društvene
vrednosti televiziji, bindžovanje je tu da ostane. Gotovo tri četvrtine
od sto miliona Netflix-ovih pretplatnika bindžovanje posmatraju u
pozitivnom kontekstu. Masovna produkcija serija precizno osmišljenih za
različite segmente publike i njihovo beskrajno strimovanje pokazali su
se kao previše unosna industrija. A model poslovanja koji donosi profit
ne treba menjati, zar ne?
Možemo jedino menjati svoje navike i svakodnevno praviti mala odustajanja od potrošačke kulture i njenih zahteva.
Što se mene tiče, povratka na maratonsko gledanje serija nema. Možda
jedino pokleknem uoči novogodišnjih praznika. Ukoliko iskopam negde one
Boletove kasete sa svim delovima ”Žikine dinastije”.