Koliko god da su moderne tehnologije korisne za život, one predstavljaju veliki problem za decu – zato što deca za elektronskim uređajima – kompjuterima, tabletima i mobilnim telefonima, provode od 40 do 60 sati nedeljno, što je minimum osam sati dnevno, a ekstremi i više.
I ptice na grani znaju da mnogo sati pred ekranom može dovesti do raznih zdravstvenih problema. A roditelji su već u problemu. U ratu s mašinama opasno je uzdrman njihov autoritet.
Nastavnici, doktori i stručnjaci za rani razvoj dece primetili su da mnogo vremena uz kompjuter može izazvati: umanjen kognitivni razvoj, tromost, smanjen razvoj mišića, ravnoteže i drugih fizičkih problema. Takođe, nedostatak prirodnog svetla prouzrokuje i stres kod dece, pa imaju slabiju koncentraciju.
Samo dva-tri sata igre na otvorenom, kažu stručnjaci, može da spreči pojavu kratkovidosti, a u prilog ovoj tezi ide i podatak da češće obolevaju deca u urbanim sredinama u odnosu na svoje vršnjake koji žive na selu.
Klinci danas ne mogu bez kompjutera, interneta, raznih društvenih mreža, video-igara, pa roditelji moraju da se bore i protiv računara i svih drugih „sedećih aktivnosti“.
I dok većina ponavlja frazu „u moje vreme“ i ne veruje da „decu mora da nagovara“ da izađu na svež vazduh i da se igraju napolju, da jure za loptom umesto „da blenu u kompjuter“ – deca igraju igrice kad god nisu u školi, kad ne spavaju… Samo tad.
Nažalost, ne znaju naša deca šta su školice, arjačkinje barjačkinje, između dve vatre, pa lastiš, laste prolaste itd.
Ne znaju ni da Visoki komesarijat UN za ljudska prava priznaje igru kao pravo svakog deteta, a „igra je bitna za razvoj jer doprinosi kognitivnim, fizičkim, socijalnim i emocionalnim dobrobitima dece i mladih“, tvrde stručnjaci Američke pedijatrijske akademije, pa dodaju da „čak i ona deca koja su dovoljno srećna da odrastaju u izobilju i žive u relativnom miru nisu iskusila sve prednosti igre“.
A roditelji? Oni nisu odustali, oni ne stoje sa strane skrštenih ruku – znaju da moraju nešto da učine, ali ne znaju šta i kako. Čini im se da su njihova roditeljska ljubav i savet slabi u odnosu na svaku video-igru, konzolu, džojstik, ekran, mnogo ekrana, gejmerski vokabular…
Iako postoje saveti koji roditeljima mogu da pomognu da odvoje dete od računara ili da savremene tehnologije njihova deca korisnije koriste za život, mame i tate su samo ljudi koji ponekad slušaju intuiciju i snalaze se.
Roditelji svoju nemoć pred „njegovim monstrumom kompjuterom“ pretvaraju u kreativni način da „Muhameda odvoje od brega“. Da ne budu ko američki roditelji – YouTube je prepun klipova roditelja tinejdžera koji u nemoći uzmu macolu i razbiju kućište i ekran ili stave džojstik na roštilj.
Nekoliko roditelja iz Srbije su nam otkrili situacije koje su nas nasmejale iako i nisu baš smešne.
Sa manjom decom situacija je lakša.
„Moja deca su gledala kratke crtaće na telefonu, ali smo se pre godinu dana, dogovorili da to više ne radimo, nego da svako veče pred spavanje odgledaju po jedan crtani (kraći, do 10 minuta). A kada baš insistiraju i traže telefon samo na kratko, ja im skrenem pažnju – dam im brašno i vodu da mese, ili im napunim njihovu kadicu, pa oni peru sve igračke ili boje temperama ili pravimo poligon, pa se igraju. Jeste da tada od kuće naprave potpuni haos, ali bolje i to nego da gledaju u telefon“, priča Sanja čija su deca još mala, a čini se da borba i distanciranje od ekrana počinje u tom uzrastu.
Ali jedan otac kao da je unapred predao borbu u ratu s mašinama.
„Nosim telefone, daljince i džojstike za xBox sa sobom na posao. Jedno vreme sam bio ‘pokvario‘ YouTube na TV. Ovo je unapred izgubljena bitka, svestan sam toga. Klinac mi traži kameru, hoće da snima klipove“, kaže tata Saša iz Vranja.
Zato je sa tinejdžerima ludilo.
Majka dvojice tinejdžera iz Beograda otkrila nam je da je ranije umela da ruter od kablovske i daljinske upravljače stavi u tašnu i ponese ih na posao. Takođe, ispričala nam je kako je jedne večeri oko 23 sata zamolila svoje sinove da isključe kompjuter i tablet jer su odavno bili „završili sve zadatke“ za školu. I tada je doživela roditeljski šok.
„Posle šeste molbe da idu u krevet, ušla sam u sobu i probala da isključim tastaturu iz kućišta. A oni, obojica urlaju uglas, jedan je počeo da pada na pod i da se guši, a obojica su ponavljala naizmenično ‘ne, mama, ne, mama…’ Bila sam u šoku, a kroz glavu mi je prolazilo da je buka u našem stanu sasvim dovoljna da me komšije prijave centru za socijjalni rad i policiji. Slučajno se slomio džek. ‘Mrzim te, mrzim te, mrzim te‘, govorili su naizmenično u suzama. Jedva su se smirili, mrzeli su me i sutradan. Prepričala sam događaj kolegi na poslu, a on mi je rekao da je YouTube pun klipova roditelja američkih tinejdžera koji u nemoći uzmu macolu i razbiju sve što vide, a da su tinejdžeri u stanju da svoje uređaje brane životom“, priča nam Zora.
„Najgore što sam smislila kad sam se nešto baš naljutila na njega je čupanje kablova i sakrivanje po kući, što se ispostavilo kao glupost jer ih je uvek nalazio u najzavučenijim budžacima. Onda sam počela da delove kompjutera nosim u gepek automobila, ali se i tu snalazio pa je čekao da zaspim i silazio da ih uzme. Naravno, ovo su baš ekstremne situacije, dok je bio manji, trudila sam se da mu ponudim druge sadržaje, stalno smo negde išli i radili svašta napolju zajedno što ga je udaljavalo od igrica bar na neko vreme“, kaže mama Ivana.
Iako se čini da su tate popustljivije, ima i parova koji su usaglasili taktike.
„Pitanje je koliko je dete. Za neku decu je sad već kasno jer su veliki. Naš desetogodišnjak nema kompjuter u sobi i ako pretera s korišćenjem mobilnog, prebacimo karticu u staru nokiju koja nije pametan telefon. Dakle, prosto i jednostavno – fizičko ukidanje aparata je jedina opcija. A da ne pretera, koristimo aplikacije za ograničavanje vremena na internetu – toga bar ima za sve vrste mobilnih telefona. Ima pola sata dnevno i to je to“, priča V. V. i dodaje: „Svakodnevno mu objašnjavamo kako je previše vremena pred ekranom pogubno za oči, kičmu, mozak… skrećemo mu pažnju kad u prolazu vidimo neke tinejdžere kako sklupčani i pokrivljeni bulje u mobilne umesto da se igraju zajedno i pohvalimo kad i on sam to primeti.
Pošto se deca ugledaju na roditelje i izgovor da ‘mama gleda Instagram zbog posla‘ ne prolazi uvek, imamo dogovor da i on nas opomene kad vidi da smo previše vremena pred ekranom. Kompjuter nam služi za posao i retko dobije mogućnost da odigra recimo Minecraft. Sve u svemu, reč je o teškoj i svakodnevnoj borbi sa neizvesnim krajem.“
Znamo i priču o majci koja je krila tastaturu čim klinci izađu napolje te na papiru crtala tipke, znamo i roditelje koji su na nedeljnom nivou menjali šifru za kućni net, a znamo i za majku koja je lomila telefon i monitor. E to nam se ne dopada.
Iako na YouTubeu postoje zastrašujuće top-liste klipova roditelja koji lome monitore, stavljaju ruter na roštilj, gaze telefon, mi se bogu molimo da ne završimo kao oni, a i dalje nemamo izbora nego da preduzimamo ono što možemo, intuitivno.
Roditeljstvo je očito osuđeno na intuiciju, a daljinski i ruter na maminu tašnu.
Zadovoljna.rs