Dana 18. jula 1918. godine u jednom selu u blizini Umtate, Transkei na svijet je došao Nelson Rolihlahla Mandela. Rođen je u kraljevskoj porodici, koja je pripadal plemenu Tembu. Njegov otac, Henry Mandela, kao podpoglavar bio je član Transkei vijeća i predsjednik Skupštine vijeća glavnog poglavara Tembua. Nakon smrti njegovog oca brigu o njemu preuzeo je poglavar Tembua, njegov ujak, koji ga je zapravo odredio za nasljednika. Ipak, on je bio zadivljen sudskim procesima plemena i u njemu se javila želja da postane odvjetnik. Priče starih pripadnika plemena o ratovima u kojima su branili svoju domovinu, potakle su ga da sanja o tome kako će i on dati doprinos u borbi za slobodu svoga naroda.
Išao je u Clarkebury Training College, a kasnije je maturu pripremao na metodski usmjerenoj Višoj školi Healdtown. Kratko nakon toga Mandela je dospio do Fort Hare College u Aliceu u istočnoj Kap provinciji, gdje se pokazao kao vođa studenata, jer je organizirao bojkot predavanja. Godine 1940. otišao je u Johannesburg, gdje je završio koledž kao izvanredni student, te počeo sa studijem pravnih znanosti. Godine 1944. godine priključio se ANC-u.
Od svih ljudi koji su u pozitivnom smislu obeležili 20. vek, Nelson Mandela zauzima neprikosnoveno prvo mesto. U stoleću koje je upoznalo najveća zla u istoriji poput fašizma, rasizma i dva velika svetska rata, a tako malo toga dobrog, Mandela i njegova borba protiv aparthejda postali su globalni simbol socijalne pravde i buđenja nade.
Kažu da je Mandelino ime drugo po prepoznatljivosti u svetu, odmah posle Koka-Kole, a poštovaoci širom planete za njega tvrde da je jedan od poslednjih istinskih heroja i “predsednik sveta”. Kako je čovek sa samog juga Afrike postao “ikona koja je prerasla svoju zemlju” teško je objasniti samo ličnim šarmom koji ljudi nazivaju Madibinom magijom, već pre spletom okolnosti koje su mladića iz afričke kraljevske loze gurnule u borbu protiv varvarizma kao što je aparthejd – institucionalizovane rasne segregacije u kojoj su Crnci, iako su činili 70 odsto populacije, bili građani drugog reda u odnosu na privilegovanu manjinu potomaka belih Evropljana.
Sam Mandela je rekao da nikada nije bio mesija, već “običan čovek koji je postao vođa zbog neobičnih okolnosti”. Južnoafrička spisateljica i njegova dugogodišnja prijateljica Nadin Gordimer, dobitnica Nobelove nagrade za književnost, objašnjava da je ono što je izdvajalo Mandelu bilo “nepostojanje egocentričnosti i sposobnost da živi za druge”.
SABOTAŽE: Iako su ga nazivali modernim Spartakom, vođom pobunjenih robova, i poredili sa Prometejem koji je bogovima ukrao vatru i doneo je ljudima, Mandela nikada nije pokazivao želju da bude deo Olimpa i čvrsto se držao onog moralno-ljudskog u sebi. Dugo je bio za gandijevski, nenasilan otpor da bi, kada je video da on ne donosi rezultate, prelomio i podržao oružanu borbu.
“Ne odričem da sam planirao sabotaže. Nisam to činio jer sam nepromišljen ili što volim nasilje. Planirao sam to kao rezultat mirnog i razboritog odmeravanja političke situacije koja je nastala posle mnogo godina tiranije, eksploatisanja i ugnjetavanja mog naroda od strane belaca”, rekao je pred sudom koji ga je 1964. osudio na doživotnu robiju.
Proveo je u zatvoru 27 godina, od toga 18 u zloglasnoj kaznionici na ostrvu Roben blizu Kejptauna, a za to vreme bio je faktički čovek bez lica i glasa, jer su vlasti zabranjivale medijima da objavljuju slike zatvorenika i njihove izjave. Pa ipak, ispostavilo se da ga za to vreme niko nije zaboravio, ni u zemlji ni u svetu. “Zidovi ne čine zatvor, niti gvozdene šipke kavez”, podsetila je Gordimerova na stihove engleskog pesnika Ričarda Lavlejsa. Dok je Mandela boravio u zatvoru stizala mu je ogromna podrška. Još se pamti koncert na Vembliju 1988. kojim su najveće svetske zvezde obeležile njegov 70. rođendan.
Kada su mu sredinom osamdesetih ponudili amnestiju ako pozove na polaganje oružja, odbio je i rekao da zatvorenici ne mogu sklapati nikakve dogovore. Kada se 1990. našao na slobodi i procenio situaciju, sam je pozvao na prekid nasilja. “Zaboravite prošlost, bacite oružje u more”, poručio je.
TEŠKI POČECI: Rodio se u malom selu Mvezu u pokrajini Transkej 18. jula 1918. (od 2009. godine 18. jul se širom sveta obeležava kao Dan Nelsona Mandele), a detinjstvo proveo u selu Kunu u koje će se uvek vraćati. U autobiografiji “Dugo putovanje do slobode” napisao je da je od oca Henrija Gadle, osim jake konstitucije i veze sa kraljevskom kućom plemena Tembu, dobio i ime Rolilala, što na jeziku Kosa znači “problematičan”. Počasno ime Madiba podseća na njegovo aristokratsko poreklo od poglavara iz 18. veka koji se tako zvao.
Od oca, savetnika dvojice poglavara, slušao je priče o istorijskim bitkama i herojima, a od majke Nosekeni legende i bajke. Majka mu je uzela hrišćanstvo, pa je i on kršten. Bio je prvi član porodice koji je krenuo u školu. Hrišćansko ime Nelson, verovatno po čuvenom britanskom admiralu, daće mu učiteljica odmah prvog dana škole, pošto su sva deca pored svog afričkog imena dobijala i englesko. “Obrazovanje koje sam stekao bilo je britansko, a u njemu su britanske ideje, britanska kultura i britanske institucije automatski smatrane superiornijim. Afrička kultura nije postojala”, napisao je Mandela u autobiografiji. U njihovim knjigama nije ni postojala istorija Južne Afrike pre 1652, kada se na Rt dobre nade iskrcao Jan van Ribek.
Otac mu je umro kad je imao devet godina, pa je brigu o njemu preuzeo Jongintaba, poglavar Tembua koji ga je odveo u svoju porodicu i školovao.
Kada je imao 16 godina na ceremoniji obrezivanja na kojoj su po plemenskim običajima dečaci postajali muškarci i ulazili u društvo, govor poglavara Meligkvilija promenio mu je život. Tu je prvi put jasno čuo da su Kose, i svi crni Južnoafrikanci, “robovi u sopstvenoj zemlji”, bez svetle budućnosti. Poglavar je pričao da će dečaci koji danas tako puno obećavaju živeti u kolibama i piti jeftin alkohol, “iskašljati pluća u utrobi belačkih rudnika” i uništiti svoje zdravlje kako bi belci napredovali. “Sposobnosti, inteligencija, sve što obećava kod tih mladih ljudi biće protraćeno u pokušaju da zarade za život obavljajući najjednostavnije, najbesmislenije poslove za belce. Ovaj dar danas je beskoristan, jer im ne možemo dati najveći poklon od svih, slobodu i nezavisnost. Cvet naroda Kosa umire.”
Mandela se u autobiografiji seća da, kao ni drugi, nije želeo da čuje te reči, jer je u to vreme u belcima gledao dobrotvore, a ne ugnjetače, ali da su one posadile seme koje će proklijati “posle mnogo sezona”.
Mladi Nelson će završiti prava, raditi kao advokat i 1944. postati član Afričkog nacionalnog kongresa (ANC). Nakon pobede Nacionalne stranke, aparthejd je 1948. postao zvanična politika u tadašnjoj Južnoafričkoj Uniji koju je osudio najveći deo sveta. ANC je pozivao građane na nepoštovanje zakona aparthejda koji je delio ljude na četiri rase i zabranjivao im suživot u istim četvrtima. Vlasti su iskoristile ulične proteste u Šarpevilu marta 1960, na kojima je policija ubila 69 demonstranata, da zabrane ANC. Njegovi istaknuti članovi – Mandela, Volter Sisulu, Oliver Tambo, Govan Mbeki i drugi – počeli su da organizuju militantne grupe za borbu protiv represije, čiji su pripadnici sebe nazivali borcima za slobodu, a vlasti teroristima. Godine 1963. Mandela je optužen za sabotažu i osuđen na doživotnu robiju.
Kada je 1990. oslobođen, postao je predsednik ANC i radio na pomirenju belaca i Crnaca. Na prvim multirasnim izborima 1994. izabran je za predsednika Južne Afrike. Povukao se sa funkcije 1999. u korist Taba Mbekija, sina svog saborca, i posvetio se borbi protiv side.
SNOVI O AFRICI: Oštro se protivio revanšizmu i nikada na rasizam nije odgovorio rasizmom, što mu je donelo poštovanje, a 1993. pristao je da primi Nobelovu nagradu za mir zajedno sa poslednjim predsednikom belačkog rasističkog režima i predsednikom Nacionalne stranke Frederikom de Klerkom.
“Ako postoje snovi o lepoj Južnoj Africi, postoje i putevi koji vode do njihovog ispunjenja. Od tih puteva, dva su Dobrota i Praštanje”, govorio je Mandela.
“Po kanonu ljudske savesti Nelson Rolilala Mandela sigurno je najpoštovaniji čovek u savremenom svetu”, rekla je Nadin Gordimer u govoru povodom nagrade Ambasador savesti koju je Mandela dobio 2006. od organizacije Amnesti internešnel. “Za njega pobeda nije smena na vlasti, uzimanje fotelja još uvek toplih od prisustva ugnjetača. To je apsolutna potreba da se promeni priroda, vršenje vlasti, etika vlasti i preinači ‘oko za oko, zub za zub, korupcija umesto korupcije’ koncept vladanja posle pobede. Nemamo izbora nego da zajedno živimo u nekom gradu, narodu, zemlji i na planeti. Nemamo izbora nego da gledamo jedni u druge.”
autor: Tamara Jorgovanović
izvor: Novi magazin