„Naličje tišine“ je krik – kaže slikar Vlada Veličković, srpski i francuski akademik, objašnjavajući značenje naslova svoje velike izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Tuluzu, koju je nedavno, samo u jednom danu posetilo 2.600 ljudi. Inicijalno, ova izložba bila je zamišljena kao klasična retrospektiva ali je specifična unutrašnja organizacija prostora Muzeja, nametnula drugačiju ideju.
Umesto uobičajenog hronološkog pregleda, odabrana je mogućnost da se 150 eksponata, uglavnom velikih formata, organizuju po temama i to u devet sala. Poreklo, Raspeća, Filozofska životinja, samo su neki su od njihovih naslova. Veličković kaže da je strepeo kako će sve to na kraju da ispadne, ali da mu je laknulo kad je izložba konačno postavljena. Kroz nju, kako kaže, uspeo je da sagleda pređeni put ali i mogućnosti za otvaranje novih prozora i vrata bitnih za rad ubuduće.
Sve je to bilo zacrtano rano u jednoj određenoj i drugačijoj formi a onda se razvijalo po određenim temama na logičan način. I tu nema odstupanja, nema vraćanja natrag, nema žaljenja – pojašnjava Veličković sumirajući svoje utiske. On kaže da je zadovoljan kako se slike i crteži iz različitih ciklusa na ovoj izložbi „druže“, kao i da je posebna pažnja u njenoj koncepciji posvećena upravo isticanju sprege između te dve likovne discipline.
Zanimljivo je da se izložba zbiva u Muzeju koji je nekad bio klanica. Na koji način vaša dela, karakteristična i po izrazitoj dramaturgiji, komuniciraju sa ovim prostorom?
To je bilo slučajno, ali masa elemenata na mojim slikama, kao recimo te kuke, mogle bi biti i kasapske. U tom smislu ambijent je adekvatan, to jest, kao da su te slike pravljene za klanicu ili je klanica pravljena za moje slike. Međutim, to bi moglo da stoji u nekom trećem čitanju izložbe… Takođe, tu su slike i crteži lišeni prisustva figure, prazne, s konopcima. To je bio zatvoren ciklus lišen ljudske figure, samo trag čoveka koji je tu bio i obavio određene poslove… To bi recimo mogle biti neke ćelije torture…
Koje teme su još prisutne i u kakvom odnosu stoje vaše ranije slike i crteži s onima novijeg datuma?
Sprega između starih i novih radova ilustruje zapravo neku evoluciju u kontinuitetu. Većina ima korene u mojim davnim radovima, na početku…. Teme su razne, od figure u pokretu, do sale sa rađanjima, koja je bila relativno kratko prisutna ali je veoma značajna, a onda se prelazi u salu sa raspećima. Tu su i neka prva raspeća koja sam radio šezdesetih kada sam ih nazivao strašilima ali su to defakto raspeća koja su se ponovila kroz moj rad posle devedesetih.
Zašto ste ih nazivali strašilima?
Tako mi se to dopalo. Ona strašila u poljima su takođe krstovi. Krst se vezuje za raspeće ali ovde nema aluzija na religiju. U ovoj situaciji je pre svega čovek i ono što je čovek njemu uradio. Nasilje i dramaturgija celog procesa, onoga za šta smo sposobni. To smo videli i u ovom našem poslednjem ratu… Onda se prelazi u salu sa tzv. elementima gde nekoliko slika i crteža grupišu svu simboliku sa kojom sam radio. Svi elementi u mojim slikama, naravno, imaju određeno značenje, nisu tu bez razloga…
Da li biste mogli nešto da nam kažete o tome i kakav je doživljaj sagledati te simbole u okrilju retrospektivne izložbe?
Zašto ptica, koja nije ni vrabac niti papagaj nego grabljivica, zašto pacov koji je simbol nečega što istovremeno služi za eksperimente da bismo preživeli, a s druge strane, on će nas nadživeti. Tu je i taj pas koji trči koga zovem varijacijom na temu autoportreta. Zapravo sebe sam video u toj trci, prolasku kroz vreme i kroz prostor i to sa svim mogućim indikacijama – plus, minus, strelice… To je period šifrovanih prostora, koji označavaju naše ograničeno kretanje i neku vrstu manjka slobode. Od samog početka funkcionišem instiktivno, intuitivno… Simboli su se smenjivali, jedan je drugog vukao. Provlačili su se kroz vreme i rad. U tematskom smislu je naglašen kontinuitet ali postoje razlike u vezi sa mojom ličnom evolucijom – pristup slici, način realizacije, hromatska menjanja. Recimo, skromno rečeno, usavršavanja zanata, jer ja držim do toga da jedna slika može da bude i te kako crtež jedino ako je saopštena pre svega meni a onda i onome ko je gleda, na određen kvalitetan način. Svako brljanje za mene je nepoznata stavka.
Kao i beg od rutine…
Čovek se instalira u sistem i onda unutar tog sistema barata s poznatim elementima. To ga često sprečava da uvede neki nepoznati elemenat u sliku jer to onda više ne bi bilo to. Ali morate sebe da kontrolišete i kanališete da ne biste upali u neku šemu koja je dopadljiva. Moj princip je neprihvatanje bilo kakvog kompromisa što se tiče onoga što radim. Recimo ti psi koje sam radio su bili jako dopadljivi i dan-danas me pitaju da li imam nekog psa, ali sam u jednom trenutku zatvorio krug i zaključao sam ga. Vratio sam se na psa ali u drugačijoj formi i u drugačijoj funkciji. Taj pas koji je trčao sedamdesetih imao je elegantnu armaturu. Ovaj novi koji se pojavio je pitbul. I to je rezultat drugačijeg pristupa – u kompoziciji, koloritu crtežu… Kada se pogleda ova izložba postoji opasnost, ako neko površno gleda, da pomisli da je u tim salama devet različitih umetnika, ali ako pažljivije posmatra, shvatiće da je to crveni tok koji povezuje sve…
Istoričari umetnosti treba da budu otvoreni
Na pitanje kako vidi polemike ovdašnjih istoričara umetnosti koji zagovaraju određene tendencije u umetnosti, Veličković odgovara: „Mislim da istoričari umetnosti po svojoj vokaciji ne smeju da budu privrženi nekoj opciji i da se upuštaju u favorizovanje određene tendencije ili pravca. Trebalo bi da budu otvoreni a to važi i za one koji vode određene institucije.“
Izložba u Galeriji SANU
Izložba Vladimira Veličkovića biće priređena u septembru u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti. Ona će biti znatno manjeg obima u odnosu na retrospektivu u Tuluzu, a činiće je dela koja predstavljaju presek onoga što je Veličković radio u poslednjih godinu dana.
Tekst je preuzet iz Dnevnog lista Danas