Najveća ajkula u našim okeanima već ima reputaciju nežnog diva i čini se da joj taj epitet odgovara više nego što se do sada pretpostavljalo. Kit ajkule (Rhincodon typus) se hrane tako što filtriraju vodu, a naučnici su smatrali da na taj način odvajaju sićušne životinje. Međutim, dodatna istraživanja su pokazala da su svaštojedi i da jedu i biljke, prenosi RTS.
Među mnoštvom sićušnih morskih stvorenja koje skupljaju kit ajkule nalazi se i zelenilo koje se sastoji od algi i drugih organizama koji vrše fotosintezu. Naravno, ovu vrstu hrane je nemoguće izbeći, ali istraživače je zanimalo da li je ova morska vegetacija samo „garnirung“ uz meso, ili je salata neophodna za zdravo funkcionisanje.
Istraživači koji su ispitivali uzorke izmeta i kože otkrili su šta ovi okeanski džinovi, dugi najmanje 10 metara, zapravo koriste iz ogromnih količina vode koja prođe kroz njihov probavni trakt.
„Izmet je pokazao da jedu planktonske rakove“, navodi biolog okeanograf Peti Virtju sa Univerziteta u Tasmaniji, „Ali ne metabolišu mnog od toga“.
Umesto toga, čini se da kit ajkule, koje su prave ajkule sa hrskavicom umesto kostiju, hranljive materije izvlače iz ogromnog broja algi.
Kit ajkula – najveća postojeća vrsta riba
Najveća viđena kit ajkula (lat. Rhincodon typus) bila je duga 18,8 metara. Postoje tvrdnje da su viđene i jedinke koje su duge preko 14 metara, a teške preko 30 tona.
Kit ajkula je takođe najveći kičmenjak koji ne spada u sisare. Spada u rod Rhincodon, i jedina je vrsta tog roda koja nije izumrla.
Usta kita ajkule mogu da sadrže preko 300 redova sitnih zuba i 20 jastučića koje koristi za filtriranje hrane.
Za razliku od mnogih drugih ajkula, usta kitova se nalaze na prednjoj strani glave, a ne na donjoj. Prema jednom izveštaju, kit ajkula od 12,1 metara ima usta prečnika jedan i po metar.
„Ovo nas navodi da ponovo razmislimo o svemu što smo mislili da znamo o tome šta jedu ova morska stvorenja“, kaže biolog Mark Mikaan iz Australijskog instituta za morske nauke. „I, u stvari, šta rade na otvorenom okeanu”.
Analiza tkiva koju su obavili Mikana i njegove kolege, takođe je pokazala da su pronađene masne kiseline iste kao kod svaštojeda, a ne mesoždera. Koža im je bila bogata arahidonskom kiselinom u dovoljno velikim količinama da bi se moglo zaključiti da se kit ajkule hrane i mikroalgama.
Studija koja je sprovedena 2019. godine u kojoj su takođe analizirani uzorci tkiva kit ajkule takođe se pokazalo da se kit ajkule hrane bar nekom hranom koja je nisko u lancu ishrane, kao što su biljke i alge.
Štaviše, one nisu jedine ajkule koje su svaštojedi. Ajkule čekićare takođe jedu značajne količine morske trave. Čekićare moraju da gutaju biljke dok love manji plen, poput rakova, mekušaca i riba koje se skrivaju u gustoj travi. Tako im se verovatno evolutivno razvila mogućnost da vare i tu vrstu hrane.
Isto se možda dogodilo i kit ajkulama, pretpostavljaju istraživači. U svojoj evolucionoj prošlosti, oni su možda prvobitno gutali alge da bi probavili životinje koje na njima žive (epibionte), ali sada takođe mogu da svare i koriste i same alge.
„Dakle, ono što smo do sada mislili da kit ajkule dolaze u Ningalu samo da bi se nasladile rakovema, sada uviđamo da je samo deo priče“, objašnjava Mikan. „One, u stvari tamo jedu i priličnu količinu algi“.
Nažalost, da bi pronašle dovoljno ove plutajuće organske materije, kit ajkule moraju da prate okeanske površinske struje u kojima se skupljaju ovi plutajući izvori hrane, ali tu se nalaze i brojni zagađivači, pre svega plastika.
Mikan je ustanovio da se deo ove plastike nalazi u izmetu kit ajkula. To može jako negativno uticati na njih jer im smanjuje kapacitet creva, usporava varenje ili dovodi do povraćanja, napominje tim u svom radu, objavljenom u časopisu Ekolodži. Ovo bi moglo da šteti ovim ugroženim životinjama koje su u poslednjih 75 godina doživele pad populacije za 62 odsto.
„Na kopnu su sve najveće životinje oduvek bile biljojedi“, kaže Mikan. „U moru smo uvek mislili da životinje koje su postale zaista velike, kao što su kitovi i kit ajkule, hrane jedan korak voše u lancu ishrane, životinjama kao što su škampi i male ribe”.
„Ispostavilo se da možda sistem evolucije na kopnu i u vodi ipak nije toliko drugačiji“, zaključuju istraživači.