Foto: Elisa Cabot/Wikimedia
Milan Kundera nije davao intervjue za novine, osim, na primer, ako je u pitanju razgovor sa kolegom piscem, ili ako u biografiji novinara ima nešto što ga lično zanima. Tako se i odlučio na razgovor sa Filipom Rotom 1980. godine i sa Lujem Vicnicerom 1985, zato što je bio učenik nemačkog filozofa Martina Hajdegera.
Prenosimo detalje iz ta dva intervjua.
O Zapadu
Vicniceru je posvedočio da “Verovati da je Kundera oduševljen i poštuje zapadnu kulturu i vrednosti, nakon što je napustio Prag i našao utočište u Parizu, bilo bi užasno loše tumačenje njegovih pravih osećanja koja mi je privatno izneo. S jedne strane, da, pobegao je od kandži sovjetskih vladara i može da živi oslobođen od straha, tako da je to nešto što kao pojedinac izuzetno vrednuje.
S druge strane, “dolazak u Pariz – samim tim na Zapad – ispostavio se, intelektualno govoreći, kao užasno razočaranje“. On je, poput drugih pisaca centralne i istočne Evrope pod sovjetskom vlašću, verovao da je u Parizu kulturni život nastavio da bude značajan i u usponu, dok je Rusija uništavala ostatak nekadašnje bečke kulture (koja je svojevremeno inspirisala Maksa Bruha, Štefana Cvajga, Frojda, Kafku i druge). “Sa strašću smo pratili, putem svih sredstava komunikacije koji su nam bili dostupni, šta se dešava u Parizu, Londonu, Rimu, Njujorku, u pozorištima, u književnosti, u muzici.“
Ali kada je Kundera bezbedno sleteo u Pariz, otkrio je “na sopstveno razočaranje da je Pariz, i možda Zapad uopšte, pretvoren u kulturnu pustoš“. Da, pisci objavljuju i rade slobodno. Ne maltretiraju ih i ne zatvaraju. “Ali osnovni nivo kulture se jednostavno srušio.“ Naravno, uzdržao se od osude kolega pisaca na Zapadu, ali smatra da zapadno pisanje danas “deluje površno i sterilno“. Kako kaže, pariski književni svet, koji je vekovima i sve do pedesetih godina davao pečat zapadnoj kulturi, u potpunom je haosu. Nema nijednog Žida, Klodela, Marloa, Martena di Gara ili Romena Rolana.
Poslednji značajni francuski pisac je verovatno Žan-Pol Sartr za koga kaže: “Paradoksalno je on doprineo sahranjivanju francuskog kulturnog sveta.“ Briljantne i prazne igre rečima i konceptima koje ispunjavaju kulturne dodatke pariskih nedeljnika ga ne impresioniraju. “Jedini važan autor koji je preostao je Jonesko, a i njemu je više od 70 godina.“
O Evropi
“U kontekstu kulturne istorije istočna Evropa je Rusija, njena konkretna istorija utemeljena je u vizantijskom civilizacijskom krugu. Bohemija, Poljska i Mađarska, slično Austriji, nikada nisu bile deo istočne Evrope. Od samog početka one su učestvovale u velikoj avanturi civilizacije Zapada, prolazeći kroz gotiku, renesansu i reformaciju – pokret koji je začet upravo u tom regionu. Upravo tu, u srednjoj Evropi, naći ćete moćne impulse koji su iznedrili modernu kulturu: psihoanalizu, strukturalizam, dodekafoniju, Bartokovu muziku, Kafkinu i Muzilovu novu estetiku romana. Posleratnom aneksijom teritorije centralne Evrope (ili bar njenog većeg dela) od strane ruske civilizacije, zapadna kultura je izgubila centar gravitacije. To je najznačajniji događaj u istoriji Zapada u ovom veku i ne smemo otpisati mogućnost da je kraj srednje Evrope označio početak kraja Evrope kao takve.“
O budućnosti sveta
“Da mi je neko kao dečaku rekao: “Jednog dana ćeš videti kako tvoj narod nestaje sa lica zemlje“, ja bih to smatrao glupošću, nečim potpuno nezamislivim. Čovek je obično svestan sopstvene smrtnosti, ali uzima zdravo za gotovo činjenicu da je nacija kojoj pripada večna. Nakon ruske invazije 1968, Česi su se suočili sa mogućnošću da će njihova nacija biti izbrisana sa mape Evrope, isto kao što već pet decenija četrdeset miliona Ukrajinaca polako nestaju sa ovog sveta, a da svet nije briga. Ili Litvanci. Da li ste znali da je Litvanija u 17. veku bila moćna evropska sila? Danas Rusi drže Litvance u rezervatu, kao poluistrebljeno pleme. Posetiocima je zabranjen pristup, kako bi se sprečilo da vest o njihovom postojanju prodre u spoljašnji svet. Ne znam kakva budućnost čeka moj narod. Izvesno je samo da će Rusi učiniti sve što mogu da ga postepeno utope u svoju civilizaciju. Niko ne zna da li će im to uspeti. Ali mogućnost je tu. Svest o postojanju takve mogućnosti je dovoljna da u potpunosti promeni čovekov stav prema životu. Danas mi se i Evropa čini krhkom, smrtnom.“
O zaboravu
“Reč je o velikom problemu čoveka: smrt kao gubitak sebe samog. Šta je suština naše ličnosti? To je zbir svih naših sećanja. Gubitak prošlosti ne plaši nas samo na kraju života. Zaboravljanje je forma smrti oduvek prisutna u svakodnevnom životu. To je problem moje heroine, ona pokušava da sačuva sećanja na voljenog pokojnog muža, koja polako blede. Ali zaboravljanje je i veliki problem politike. Kada neka velika sila želi da liši malu zemlju njene nacionalne svesti, služi se metodom organizovanog zaborava. To je ono što se trenutno dešava u Bohemiji.Dela savremene češke književnosti, kakvog god kvaliteta bila, ne objavljuju se već dvanaest godina; dvesta čeških pisaca je zabranjeno, uključujući i pokojnog Franca Kafku; 145 čeških istoričara otpušteno je sa radnih mesta, istorija se ponovo piše, spomenici uništavaju. Nacija koja izgubi svest o prošlosti postepeno gubi sebe. I tako je politička situacija na brutalan način osvetlila običan metafizički problem zaboravljanja, sa kojim se svakodnevno susrećemo, ne poklanjanjući mu previše pažnje. Politika razotkriva metafiziku privatnog života, a privatni život razotkriva metafiziku politike.“
O totalitarizmu
“Totalitarizam je oličenje pakla, ali on istovremeno u sebi nosi ideju raja – staru dobru predstavu o svetu u kome će svi živeti u harmoniji, ne skrivajući tajne jedni od drugih, ujedinjeni jednom zajedničkom voljom i verom. Andre Breton je takođe sanjao o tom raju kada je govorio da čezne za životom u staklenoj kući. Da totalitarizam nije eksploatisao tu vrstu stereotipa, koji žive duboko u nama i u korenu su svake religije, nikada ne bi privukao toliko ljudi, naročito tokom rane faze svog postojanja. Međutim, kada san o raju počne da se ostvaruje, iznenada počinju da iskrasavaju ljudi koji mu stoje na putu, i vladari raja primorani su da izgrade mali gulag u blizini rajskog vrta. Vremenom ovaj gulag raste i usavršava se, dok obližnji raj postaje sve manji i siromašniji.“
O pesimizmu i optimizmu
“Reči pesimizam i optimizam treba pažljivo koristiti. Roman ne nameće nikakvo rešenje, on traži i postavlja pitanja. Ja ne znam da li će moja nacija nestati, ne znam ko je od mojih likova u pravu. Ja izmišljam priče, suočavam jednu sa drugom, i na taj način postavljam pitanja. Ljudska glupost vodi poreklo iz potrebe da za sve postoji odgovor. Kada je Don Kihot krenuo u svet, taj svet se pred njegovim očima pretvorio u misteriju. To je ono što je prvi evropski roman ostavio u nasleđe svim onima koji su usledili za njim. Romanopisac uči čitaoca da svet shvati kao pitanje. U takvom stavu ima mudrosti i tolerancije. U svetu koji počiva na bespogovornim činjenicama, roman je mrtav. Totalitarni svet, bilo da počiva na Marksu, islamu ili nečem drugom, jeste svet odgovora, a ne pitanja. Tu nema mesta za roman. U svakom slučaju, čini mi se da su danas ljudi u celom svetu skloniji tome da sude nego da pokušaju da shvate. Više vole da odgovaraju nego da postavljaju pitanja. Zato se glas romana teško može čuti od buke koju proizvodi glupost ljudske izvesnosti.“
O romanu
“Možda je roman kao književna forma umro. Ali van toga, sve što vidim kao izraze kulturnog života su televizijske sapunice, vulgarni novinski članci, pametne reklame za potrošače i preokupacija fizičkim oblikom. I ovde i tamo, kao kulturni vakuum.“
“Očigledno je ovo kraj jedne ere. Možda je ovo početak novog varvarskog doba? Poenta više nije u tome kako se ovo dešava – da li zbog brutalnosti kumunističke policije, nacističke prinude, postepene alijenacije zapadnih demokratija – već šta se dešava. Koji to duboki, zajednički proces unižava čoveka, vodi ga ka plemenskom ponašanju, ruši duhovne i humanističke vrednosti?“”Sanjam o svetu u kom pisci po zakonu moraju da kriju svoj identitet i koriste pseudonime. Tri su prednosti: radiklano smanjenje grafomanije, manje agresije u književnom životu i nemogućnost biografske interpretacije književnih dela.“
Najnovija vestVreme
Laguna je kupila prava za objavljivanje čak sedam dela Milana Kundere, pa će se romani “Šala“, “Smešne ljubavi“, “Oproštajni valcer“, “Nepodnošljiva lakoća postojanja“, “Besmrtnost“ i “Praznik beznačajnosti“ ponovo naći pred čitaocima, a kao veliku ekskluzivu najavljujemo i objavljivanje eseja “Un Occident kidnappé“, prvi put na srpskom jeziku, esej koji je prvi put objavljen u francuskom časopisu “Le Débat“ 1983. godine, i razmatra sudbinu malih nacija, kao i Evrope.
VREME