Miroslav Mika Antić: Pesma za nas dvoje

Znam, mora biti da je tako:
Nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako zbog sreće
njene i sreće moje.

Pijana kiša šiba i mlati, vrbama vetar čupa kosu.
Kuda ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka, zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar, zašto se nismo sreli nikad?
Il je već bilo?

Trebao korak?

Možda je sasvim do mene došla.
Al’ ja, u krčmu svratio gorak, a ona ne znajući – prošla.
Ne znam.

Ceo svet smo obišli u žudnji ludoj – podjednakoj,
A za korak se mimoišli.
Da, mora da je tako.