U pamćenju je ključ razumevanja, lajtmotiv je koji Miljenko Jergović, Zagrebčanin, pisac i novinar, varira iz knjige u knjigu, sećajući se Balkana, prelomnih istorijskih trenutaka, a kroz pojedinačne sudbine. Zbog vremenskog ukrštaja, uvek nas čini budnima za shvatanje uzroka i posledica. Sada, kako kaže, piše pikarski roman, o liku koji živi po aerodromima i u avionima, i nada se da će biti gotov do jeseni. „Družim se s fikcionalnim junacima da ne primetim one stvarne, žive junake našega doba… U stvari, pišem iz samoće i očaja”, kaže Jergović.
Vaša poslednja knjiga priča „Inšalah, Madona, inšalah” („Rende”), prozni je remiks bosanskih sevdalinki, kao i dalmatinskih klapskih pesama. Koje ste tačno događaje opisali u tim pesmama, koje emocije i atmosferu?
Teško mi je da odgovorim na to pitanje. Ali ako poslušate neku dobru kafansku pesmu, recimo onu „Dimitrijo, sine Mitre”, pa pokušate da zamislite životnu priču tog Dimitrija, koju ćete rekonstruisati iz melodije, teksta, atmosfere, jednoga takta ili jedne reči, svašta vam se može dogoditi. Takva priča može biti iz ovoga vremena ili iz neke dalje ili bliže prošlosti. Recimo, meni „Dimitrijo, sine Mitre” zvuči kao Srbija nakon Balkanskih ratova, a pred atentat u Sarajevu, u vreme kada se đaci urotnici vrzmaju oko Zelenog venca… Eto, po tom principu, nastajao je i ovaj remiks.
Pišete o vremenu Osmanskog, Habzburškog carstva, staroj i novoj Jugoslaviji, Hrvatima, Bošnjacima, Srbima, Crnogorcima, o BiH. Koliko je na vas, uticala čuvena (i zloupotrebljavana) Andrićeva pripovetka „Pismo iz 1920.”, koja o Bosni govori kao o mestu endemične mržnje?
Ta je pripovetka, kao i svaka druga Andrićeva pripovetka, fikcionalno delo. Dakle, ne bi je trebalo čitati kao što se čitaju istorijski izvori. „Pismo iz 1920.” ne donosi Andrićeve političke ili svejedno kakve stavove. Ako tu kakvih stavova ima, onda su to stavovi Maksa Levenfelda, književnog junaka. Ali čak i ako bismo odlučili da osudimo i eventualno pogubimo književni lik, ili da pokojnog Maksa, koji je, ako se sećate, u priči stradao kao dobrovoljac u Španskom građanskom ratu, zapravo bismo pogubili nevinog čoveka. On, naime, o Bosni ne govori samo kao o mestu endemične mržnje. Njegov je problem s Bosnom puno dublji, tragičniji, bolniji…
Nedavno je obeleženo dve decenije od početka opsade Sarajeva, vašeg rodnog grada. Kako ste se setili ovoga datuma?
Sa tugom i u tišini. Ne znam kako bih drugačije. Moja sećanja su samo moja, mogu da ih iznosim u svojoj prozi ili esejistici, ali mimo toga, ona nisu deo nikakvog zajedničkog osećaja, opiru se jubilejima i nemoguće ih je kolektivizovati. To je nešto oko čega se najviše trudim: ne dopuštam kolektivizaciju vlastitih sećanja, osećaja, iskustava.
„Kada se ljudi celog života mrze, a Bog, sudbina ili što su od iste japije načinjeni, ne daju im da se razdvoje ni na jedan dan, tada u njihovoj mržnji nastaje neki viši red”, pišete za individualne ljudske odnose. Međutim, kada je o nacijama reč, postoje mišljenja da je Jugoslavija bila „veštačka” tvorevina, da je od početka bila osuđena na propast. Šta o tome mislite?
Kako može biti veštačko nešto što je trajalo sedamdeset godina? Ili četrdeset pet, u novijem, socijalističkom izdanju? Koliko trajna treba da bude država da bi se reklo da je prirodna, a ne veštačka? Po mom mišljenju svaka je država veštačka tvorevina, ne postoje prirodne države, ali postoje relativno harmonična društva. Jugoslovensko je društvo, na žalost, bilo zasnovano na jednopartijskoj vladavini, a ne na pokušaju harmonizacije.
Koliko smo zaista slični a koliko različiti mi Hrvati, Bosanci, Srbi, koji govorimo suštinski istim jezikom?
Da smo manje slični, manje bi bile i naše mržnje. To je ono što se zove teror malih razlika. Ali čini mi se da su kod Srba, Bosanaca, Hrvata razlozi za besnu mržnju često znali da budu istovetni razlozima za snošljivost, ljubav i toleranciju. Samo što se zbog tih razloga danas kolju, a sutra ne mogu da žive jedni bez drugih.
Šta nas više povezuje visoka kultura, tužbe za genocid u Hagu, turbo-folk, ili ništa od toga?
Povezuju nas zajednička istorijska, porodična i životna iskustva, ali više od svega, zajednički jezik. Štošta je nama zajedničko, ali nikako da naučimo da delimo ono što nam svima jednako pripada. Jedino što, eto, turbo-folk bratski umemo da podelimo. Najgori hrvatski nacionalista, koji bi Partibrejkerse, Dragana Velikića ili Ivana Tasovca ispalio na Mesec čim bi mu se našli u blizini, a svoje sunarodnike koji s pomenutima imaju neke veze, proglasio bi „Jugoslovenčinama”, izdajnicima i četnicima, u pravilu je najveći obožavalac Cece Ražnatović i njenih epigona.
Istorija se menja i usled rehabilitovanja ljudi koji su smatrani saradnicima okupatora. Pišući o sukobima četnika i partizana u romanu „Dvori od oraha”, vi ste o Draži Mihailoviću pisali sagledavajući ga kao tragičnu ličnost. Šta mislite o njegovoj rehabilitaciji?
Pre nekoliko godina sam, u intervjuu za „Vreme”, izrekao nekoliko rečenica o epizodnom književnom liku Draže Mihailovića u romanu „Dvori od oraha”. Dakle, niti sam šta upitan o njegovoj istorijskoj ulozi, niti sam o tome govorio. Nekoliko meseci zatim čelništva Hrvatskog društva pisaca i hrvatskog PEN-a protiv mene su poveli kampanju, u stvari javnu hajku, u kojoj su učestvovali svi veći nacionalni mediji, kao i Hrvatska televizija, posle koje su nepoznati ljudi počeli da mi prete, zbog čega sam morao da tražim zaštitu policije. A govorio sam samo o književnom liku, u jednom fikcionalnom delu. Razumećete me, nadam se, što ću vam reći da mi ne pada na pamet da kažem ijednu jedinu reč o ličnosti Draže Mihailovića. Što god bih rekao, bojim se da bi hajkači to upotrebili protiv mene. Neko bi im već transkribovao moj intervju sa ćirilice na latinicu, budući da oni ćirilicu ne znaju. Ipak, reći ću nešto što mi je važno da znaju ljudi koji čitaju moje knjige: jedini jugoslovenski borci protiv fašizma i nacizma bili su partizani.
Jednom ste za naš list kazali da navijate za srpske reprezentacije kada igraju sa hrvatskim, a da biste radili obrnuto kada biste živeli u Beogradu. Da li to znači da vas opozicioni stav određuje i u sportu?
Ne, nego me određuje stepen iritacije. Kako živim u Zagrebu, nekako je i logično da me iritiraju hrvatski histerici i pomamljeni nacionalisti, uključujući i politički zastranjene fudbalske navijače. Da živim u Beogradu, nervirali bi me njihovi srpski parnjaci. Mislim da je logično, u emocionalnom, intelektualnom, pa i u moralnom smislu, da čoveka nerviraju oni koji predstavljaju većinu, kojih više ima i koji su mu najbliži. Osim toga, nisam više u stanju da delim kolektivne emocije, svejedno jesu li pozitivne ili negativne. Čim svi misle istu stvar, meni se učini da nisu u pravu.
Često ste u Beogradu, kako u ovom trenutku vidite srpsko društvo?
Teško mi je da o tome govorim, jer sam malo dolazio u Srbiju izvan Beograda. A Beograd je dovoljno veliki grad da u njemu svako, pa i ja, može da nađe ono što mu pripada. U mom slučaju, to su nekoliko prijatelja, puno dobrih poznanika, knjižare, Kolarac i Beogradska filharmonija, „Rende”, izdavač mojih knjiga na jeziku na kojem su one napisane, nekoliko meni važnih ulica i gradskih četvrti, Atelje 212, Jugoslovensko dramsko… Srpsko je društvo, kao i sva naša, eksjugoslovenska, tranzicijska društva, temeljno podeljeno i zavađeno. A moja strana u Srbiji je ona koju u svojim tekstovima izabere Teofil Pančić.
Tekst je preuzet iz Politike