Šekspirova tragedija „Romeo i Julija” u režiji Predraga Mikija
Manojlovića biće premijerno izvedena večeras na velikoj sceni Narodnog
pozorišta u Beogradu, u produkciji „Radionice Integracije” i Ćendra
Multimedije iz Prištine. U ovoj dvojezičnoj predstavi o ljubavi, mržnji
i komunikaciji igraju: Mensur Safćiju, Nikola Rakočević, Armend
Ismajli, Nebojša Glogovac, Alban Ukaj, Goran Jevtić, Armend Baloku,
Faris Beriša, Uliks Fehmiu, Edona Rešitaj, Nataša Tapušković, Milica
Janevski u alternaciji sa Jovanom Gavrilović, Anita Mančić i Arta
Selimi. Scenograf je Branko Hojnik, kostimograf Zora Mojsilović Popović,
kompozitor Vladimir Pejković, dramaturg Olga Dimitrijević +, koreograf
Sonja Vukićević.
„Romeo i Julija” je predstava o ljubavi, mržnji i komunikaciji sa
refleksijom na život danas. Zašto nam je ovo i ovakvo čitanje
najpoznatijeg Šekspirovog komada danas potrebno? U čemu je veličina ove
dugovečne tragedije?
U toj paklenoj mašini, u misteriji koja se zove čovek. Ima jako mnogo
zla, što naš svet nosi u raznim oblicima i vidovima. Ono što je dobro,
teže se kod čoveka iskazuje. „Romeo i Julija” su idealan komad ako
govorimo o ljubavi. Mi istražujemo zlo za koje Šekspir u „Kralju Liru”
kaže da čovek obično za sve svoje nedaće okrivljuje druge, krivi
sudbinu, raspored zvezda, a nikada sebe. Mi smo ono što jesmo i to je
suština ovog projekta, koji je započet 23. septembra 2013. godine kad
sam obavio prvi i odlučujući razgovor u ovoj zemlji. I tada je sve
krenulo.
Onda je došao pisac Jeton Neziraj. Posle smo išli u Prištinu,
upoznali kvalitet tih ljudi sa kojima smo počeli da razmenjujemo
energiju i ideje. Napravili smo ovaj tim i radeći bez ikakvog
preterivanja, nepotrebnog, sladunjavog grljenja, postali smo kreativni
prijatelji. Svako od nas voli svoju naciju i ne dovodi njen integritet u
pitanje, ali poštuje i tuđu. Ova grupa, 15 glumaca sa svim saradnicima
je imala veoma složen, lep istraživački period. Stvorena je dosledna
predstava, jasne estetike, predstava čistog pozorišnog jezika i
teatarskog dometa.
„Romeo i Julija” tvrdite, nisu politička izjava, već umetnička
poruka. Hoće li ova predstava biti uspešnija od Briselskih pregovora?
Kako u tom kontekstu posmatrate odnos kulture i politike danas?
Intelektualci, kultura, kreativci nikada nisu u potpunosti u skladu
sa politikom. To je prirodni odnos i kulturna elita je često protiv
trenutne politike, i vlast može da dovede u pitanje. U dužim periodima
lošeg vršenja vlasti kreativni ljudi mogu da dovedu do promene
raspoloženja dobrog dela javnosti. Umetnici su malobrojni ali i vrlo
uticajni. Njihov javni govor, upozorenja, utemeljena kritičnost su
uticajni. Njihov glas nije usamljen. Taj glas čuje porodica, prijatelji i
misleći deo našeg društva koji nikako nije mali. Tako da javni govor
intelektualaca, umetnika, može da dovede do toga da na izborima neka
stranka izgubi. To se godinama potcenjivalo kod nas, i zato su uz
ostale poznate razloge prethodni izbori bili onako glatko izgubljeni.
Ponavljao sam više puta: ne potcenjujte glas kreativnog, mislećeg sveta
države Srbije. Umetnost i politika skoro uvek dovode jedno drugo u
pitanje.
Međutim ova predstava ne bi mogla da se dogodi na ovom i ovakvom
nivou bez razumevanja i podrške političkih autoriteta Srbije i Prištine.
I došli smo na tačku gde povodom ovog projekta imamo pozitivan odnos,
podršku, u kojem je grad Beograd omogućio da u „Radionici Inegracije”
možemo na miru da radimo i da potpuno spremni pređemo u Narodno
pozorište u Beogradu. Ministarstvo kulture od početka je prepoznalo
značaj ovog projekta. Došlo je do ozbiljnog pomaka na kulturnoj sceni
regiona. To je pružena ruka drugoj strani koja je takođe razumela ovaj
projekat koji će imati premijeru i na Kosovu. U suprotnom mi bismo
napravili predstavu, ali ona ne bi bila tu gde jeste, tamo gde joj je i
mesto: u nacionalnom pozorištu.
Zašto ste insistirali da predstava bude premijerno izvedena upravo u Narodnom pozorištu u Beogradu?
Zato što je Narodno pozorište simbol srpske pameti, srpske kulture.
To pozorište je gradio Mihailo Obrenović, i drugi naravno. Za to
pozorište su naši preci izdvajali novac, davali donacije jer je to bila
nacionalna, široka ideja. Nacionalne ideje su uvek najbolje kada su
široke i kada uključuju rast svoje nacije, načinom razmene sa drugima
jer ne možete živeti zatvoreni sami sa sobom. Niko ne može da živi sam
za sebe. Naša nacionalna kuća je mesto gde može da se pokaže da su
beogradski, srpski i kosovski pametni ljudi uspeli da zajedno urade
nešto što pre toga niko nije ni pokušavao. Nacionalni teatar je pravo
mesto koje pokazuje širinu ovoga grada i ovog pozorišta, ove Vlade, ma
koliko će onaj ko čita ovaj intervju reći: vidi ovog Manojlovića kako
hvali Vučića. Dakle, to je pravo mesto za ovako veliki pomak izuzetnog
kulturnog događaja.
U predstavi koja se igra na srpskom i albanskom jeziku okupili ste
glumačku ekipu koju čine glumci iz Beograda i Prištine. Kako ste
sklapali podelu? Na kakve ste komentare nailazili prikom pripreme
predstave?
Nema nijednog filma, predstave, pozorišta bez odličnih glumaca. U
životu sam se nagledao rđavih reditelja. „Romea i Juliju” nisam uzeo iz
dosade da radim, iz dosade gledanja predstava loših reditelja. Moje
ideje, koncept i motivi su jasni. U našoj predstavi su oni koji duboko
razumeju pitanja koja otvara Šekspir, ali ideju, koncept ovoga projekta
su uradili pametni, daroviti i kuražni ljudi koji imaju svoja imena i
prezimena i svoje karijere koje uopšte nisu za potcenjivanje ovde u
Beogradu i šire.
A sa kosovske strane imate Mensura Safčiju, Armenda Ismajlija, Edonu
Rešitaj, Artu Selimi i naravno Albana Ukaja koji igra Romea. Ukaj je
rođen u Prištini, a diplomirao glumu u Sarajevu, inače je studije počeo u
klasi Faruka Begolija koji nažalost nije više sa nama. I tamo u
programu sam napisao nekoliko intimnih reči na tu temu, za koje smatram
da im je mesto u programu za premijeru, na temu: zvezda i ljudi. Lepo je
kada se kaže: kad neko umre nova zvezda na nebu zasvetli. Šekspir
govori o zvezdama, naravno on se igra sa svim i svačim, i sve dovodi u
pitanje. Napisao je da ako nas vide sa zvezda da će biti veoma
zadovoljni. Kada bi Faruk mogao da nas vidi bio bi sigurno zadovoljan da
posmatra svoje studente i nas sa kojima je dugo bio prijatelj. I čitavu
veliku glumačku jedinstvenu porodicu kako radi danas posle svega i koja
je stvorila ovo. Ili Bekim Fehmiu ako nas vidi, ili moji roditelji koji
su me naučili svemu dobrom. I na tom našem pojedinačnom putu do zvezda,
do odlaska, ovaj projekat je veliko iskustvo.
Priča o dve zavađene porodice događa se u Veroni, ali u vašem
čitanju je smeštena u današnje vreme. Na šta upozorava sudbina Romea i
Julije i obostrana mržnja njihovih porodica?
Rad na ta dva jezika je bio jako zanimljiv, kako se oni razumeju,
kako se prepliću. Kada se ne razumeju, kada su u skladu, kada u sukobu,
kada blizu, a kada daleko. Ova priča jeste u Veroni, ali pogledajte
svet. Sever i jug, severnu Italiju, Belgiju, Irsku, Škotsku, Englesku,
Vels, Južnu Ameriku, Severnu Ameriku… Pogledajte šta se tamo događa.
Pogledajte Bliski i Daleki Istok, Ukrajinu, gde god pogledate vi vidite
to. Dakle, ova priča je univerzalna. Kada je Šekspir napisao ovo delo ? A
tako zvoni na uzbunu, danas podjednako jako kao i onda. Naša predstava
nije naša lokalna priča i u tome je, pored ostalog, njena snaga danas.
Da li ova predstava nosi i neke rizike?
Mislim da predstava „Romeo i Julija” u umetničkom smislu može da
doživi samo pohvale, dopadanje, ili ne dopadanje što je normalno. Ali ne
vidim da bilo ko ko ovu predstavu vidi može da ima negativan odnos.
Ljudi unapred reaguju iz predrasuda i iz ličnih porodičnih i širih
iskustava, bližih i daljih i tu je ta paklena mašina koja gori u čoveku.
Čovek teško sagledava svet, ne može da zaboravi i da oprosti, a može da
mrzi!
Romeo i Julija su okruženi svetom svakodnevice i mržnje. Da li smo zaboravili da volimo?
Iskreno mislim da je uzrok postojanja sveta ljubav, a njegovo
ishodište mržnja. To je misterija: kako se to čovek rodi, bude beba, pa
dete i ubrzo biva izložen uglavnom negativnim uticajima, svojih
najbližih, roditelja, sredine i počinje da ne voli.