Velikim priznanjima koja već ima, Predrag – Miki Manojlović dodao je nedavno nagradu na festivalu u Leskovcu za afirmaciju srpskog filma u svetu, i Specijalnu nagradu na festivalu u Bitolju, “Zlatna kamera 300”. Glumac koji se u pauzama između snimanja u stranim produkcijama uglavnom bavi društveno korisnim radom u Radionici integracije čiji je osnivač (za tri godine imala je više od 250 događaja inspirisanih osobama sa hendikepom, putovanja po regionu…), učinio je nedavno ekskluzivnim i početak ovogodišnjeg festivala angažovanog filma.
Otvarajući “Slobodnu zonu” istakli ste koliko je teško praviti filmove koji ne odgovaraju establišmentima. Zbog čega je važno dati podršku produkciji koja ne pripada “mejn strimu”?
– Zbog toga što je industrija nametnula način odrastanja, način filmskog ljudskog zrenja, i dolaska do toga da se čovek izražava kroz pokretne slike, i to na način kompatibilan sa pravilima koja vladaju u industriji. Industrija je, zapravo, nametnula teror producenata, a on se ogleda u tome što su autori prinuđeni da se ponašaju po njenim pravilima, jer ne ulažu svoj novac, nego skupljaju tuđi. Raznim načinima – putem kredita, banaka, fondova, prijavljuju scenarija za te fondove, banke, kredite koji će najlakše proći. Tu se već gubi trag autorstvu, te tako kad je čovek mlad, mora da prati producente, jer nema druge šanse. I tu počinje taj kvarež – mladi ljudi ne prave filmove za kojima zaista imaju potrebu, nego one za koje će, eventualno, dobiti neka sredstva.
Da li ste optimista da javni gest i društveno koristan rad poznatih ličnosti zaista mogu da utiču na pozitivnu promenu stavova drugih ljudi?
– Globalno, ne znam koliko može da utiče. Ali, ako govorimo o nama ovde, mislim da je društveno koristan rad i te kako potreban, i umereni sam optimista da takav angažman može da opomene, dotakne, promeni, da navede na razmišljanje. Ne može se, naravno, pobeći od činjenica da su ljudi ovde, zbog strašne ekonomske situacije i ugrožene egzistencije na razne načine, postali licemeri, da se povlače, i da gotovo više niko ne govori glasno ono što zaista misli. Ali, i sloboda je potpuno intimna stvar, kao i promena mišljenja – čovek mora sam da prođe kroz takve procese i da, eventualno, osvoji svoj deo slobode.
Prošle godine nagrađeni ste u Njujorku, a postali ste i počasni doktor Evropske filmske akademije ESRA Pariz – Skoplje – Njujork, kao umetnik koji povezuje ovaj prostor. Šta je ono što nagrade danas čini važnim za vas?
– Ne volim kada postoji inercija u dodeli nagrada, a nekada pomalo ima i toga. Na domaćem terenu najčešće se uđe u seriju nagrada, pa se to završi. Priznanja u inostranstvu su ipak nešto drugo. Nikada se, međutim, nisam toliko radovao, kao Oktobarskoj nagradi grada Beograda kada sam je dobio prvi put. Nosila je ogromnu veru u moj talenat, i moj mogući život u pozorištu, tadašnji i budući. Samo obrazloženje za nagradu govorilo je o pristupu pozorištu, i sve što je posle dolazilo nije se moglo porediti sa tim priznanjem. U to vreme, domaća priznanja nisu bila devalvirana brojem dobitnika, Oktobarsku nagradu stvaraoci su mogli da dobiju samo jednom u karijeri, i ovo pravilo prekršeno je samo u nekoliko slučajeva. Obradovao me je i taj Njujork, a priznanje u Skoplju ima širi društveni okvir – ima značenje tangente koja u sebi ipak spaja ovaj prostor i ljude, i činjenice da je neko to prepoznao u mojim aktivnostima.
Da li je to možda i najvažnija satisfakcija – što između vaše velike karijere i privatne ličnosti stoji znak jednakosti?
– Postoji neki amalgam, neka mešavina svega toga, a nikada mi to nije bio cilj, zaista. Jednostavno sam želeo, od početka, kad sam bio dete, pa mladić, i shvatio da želim da budem glumac, da pozorište može da bude moćna stvar, strahovito moćna, i da je zaista u vlasti onih koji ga čine. Pozorište je negde vrlo pošteno, nije samo predstavljačka umetnost, zato što može biti ozbiljan eksperiment na samom sebi. Ali, takvi eksperimenti, ta vrsta ispitivanja ljudskog duha, ne mogu biti dublji, ako ih nismo na samom sebi činili.
Koliko zaista traje glumački vek – Brando je, na primer, i danas “fora”?
To su najređi glumci – koji su živi zaista. Oni negde, u suštini, ostaju deca koja nisu naivna, ali i dalje ništa ne znaju, iako su možda sve saznali. Brando je i “otac i mama”, on je roditelj filmske glume, jer je uhvatio vreme. Bio je vlasnik vremena, vremena koje trči.
Tokom leta, obeleženo je trideset godina kultnog filma “Samo jednom se ljubi”. Da li bi danas mogao da se pravi njegov rimejk?
– Mislim da je nemoguće praviti njegov rimejk. Ta priča ne može da bude u današnjem vremenu, zato što ne živimo u doba kada je novi moral došao da zameni stari, kada su novi ljudi došli i uselili se u stare, tuđe kuće nekih prethodnih vlasnika. Ono što se ovde događalo devedesetih godina, ipak je nešto drugo, to je bio kriminal. Prve godine posle pobede komunista i partizana bile su potpuni obrt – početak kraja iluzije o stvaranju novog morala i novog čoveka. Postavlja se pitanje koji bi to čovek danas bio razočaran svetom koji ga okružuje do te mere, i kome je sve oduzeto, samo zato što je govorio istinu. Takvi kakav je Tomislav, koji bi možda stvorili nov moral, postali su nepotrebni čim se Drugi svetski rat završio, a nova pravila odmah zavladala, danas više ne postoje. Takvo vreme nikada više nećemo doživeti. Jer, šta su nam doneli ovdašnji ratovi? Nisu nam doneli “novog čoveka”, samo su učvrstili i legalizovali prethodnog, i dodali mu nešto od morala kriminalca.
Rekli ste da je reditelj Piter Bruk najznačajniji čovek koga ste upoznali. Postoji li ženski “pandan” Bruku?
– To se ne odnosi samo na muški deo sveta. Kad kažem čovek, ne mislim na pol. To je ličnost koja je osvojila sve vrednosti koje čovek može da osvoji u sebi – ogromnu inteligenciju, ogroman talenat, ogromnu kulturu. Sada ima osamdeset šest godina, i prosto je žalosno što neki ljudi nisu besmrtni.
Privatno – šta vi činite da opstane vaša porodična harmonija sa najznačajnijom ženom u vašem životu?
– Imate razne odgovore, koji moju suprugu Tamaru, kao i mnoge žene, mogu da iznerviraju – kada se kaže najznačajnija žena, onda je to moja majka. Sinovi jedinci obično to misle, ali retko izgovaraju. Više puta sam rekao da bi moj život bez Tamare zaista izgledao sasvim drugačije, zapravo, svoj život ne mogu ni da zamislim bez nje. Ali, ne zato što sam navikao, ima raznih zavisnika od svojih supruga, ja nisam takav. Ne, a pri tom, ništa ne činim smišljeno za tu vrstu našeg odnosa.
Igrate sa raznim uzbudljivim partnerkama u inostranstvu. Koliko su velika iskušenja?
– Jesu velika iskušenja. Ali, to su opšta mesta – iskušenja su svuda ista, ne samo u glumačkoj profesiji, samo ljudi misle da se tu nešto više događa nego, recimo, u osnovnoj školi među profesorima, ili u bilo kojoj firmi. Ne verujem da je u nekoj medicinskoj ustanovi seks kao sport manje zastupljen nego, recimo, u filmskom svetu. Slutim da je čak i više. Lično, uvek sam umeo da nosim sopstvenog sebe do linije koju nikada nisam prešao. Ako se pređe ta linija, ubijete samog sebe, i glumački, i svakako.
JAGODE U GRLU
Samo jednom se ljubi” i sada se doživljava kao domaća “verzija “Poslednjeg tanga u Parizu”?
– Zato što su erotske scene snimane s razlogom. Ta linija progresa fizičkog, psihičkog i svakog drugog napredovanja u ljubavi glavnih junaka, jedna je od važnih niti tokom filma, jer će na kraju biti prekinuta i postati nebitna. Za tog čoveka, za Tomislava, čak će i to postati nevažno. Branko Šemen jako je dobro napisao poslednju repliku koja se izgovara u crvenom baru – “Ništa, ništa se nije dogodilo, počinje naš internacionalni program”! I trajaće taj program. Događalo mi se, i to često, u raznim delovima naših novonastalih država, da kad uđem u neku salu gde ima muzike, odmah počnu da sviraju “Samo jednom se ljubi”. Sviraju mi i Vlatka Stefanovskog iz filma “Džipsi medžik”, “Mesečinu” iz “Andergraunda”, i naročito, “O, mladosti” Arsena Dedića, iz mračnog filma “Jagode u grlu”, koji veoma volim.
ČETVRTA DIMENZIJA SNA
Da li je gluma zaista “četvrta dimenzija sna”, može li gluma da se objasni?
– Mislim da, zapravo, nikada neće do kraja biti istražena i objašnjena, a meni se čini da ona predstavlja veliko bogatstvo – obogatite se kad se susretnete sa toliko različitih, nepoznatih, uzbudljivih, neobičnih likova, sudbina, karaktera, i samo vam se čini da u sebi nemate nešto od toga. Imate sve, u većoj ili manjoj meri, i upravo je to ono bogatstvo ljudsko, ona raznolikost jedinke, svega onoga što čoveka čini čovekom. Dok god budem nalazio zadovoljstvo, ja ću se time baviti.
Tekst je preuzet iz Večernjih novosti