“- Čovek nije drvo i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost,
umanjuje sigurnost. Vezujući se za jedno mesto, čovek prihvata sve
uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka.
Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će
zaposesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova. Ukopavanje
je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da
započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu,
spreman je da promeni mesto i nametnute uslove. Kuda i kako da ode?
Nemoj da se smešiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad stvarajući
privid slobode. Tobože odlazimo, tobože menjamo. I opet se vraćamo,
smireni, utešljivo prevareni.
– Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?
– Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti,
polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi voleo ni
nju ni drugi svet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigde. A
nisi nigde ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš,
ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš.”
Odlomak iz romana Derviš i smrt