Mate Parlov bio je prvak Evrope i sveta kao amater i profesionalac, a 1972. u Berlinu postao je i olimpijski šampion, piše BBC na srpskom
„Da se rodim još 100 puta, još 100 puta bio bih bokser.“
Ovako je Mate Parlov, nekadašnji jugoslovenski, balkanski, evropski, svetski i olimpijski šampion, odgovarao kada bi ga pitali da li bi živeo istim životom kada bi se opet rodio, kaže njegov sin Matko Parlov za BBC na srpskom.
Parlov je „bio rođen da bude šampion i niko u tome nije mogao da ga spreči“, ali titule koje je osvojio nisu isključivo bile proizvod talenta, već je Mate imao neverovatnu želju da trenira i napreduje, napominje Zoran Ćirković, bivši profesor Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja (DIF) u Beogradu, koji je sa njim radio 16 godina.
„Stalno je tražio šta je to što mora da uradi da bude prvak sveta, nikada nisam naišao na ličnost sa takvom psihom i više sam ja naučio od njega, nego on od mene – bio je jednostavno bokserski genije“, kaže bivši šef katedre za borilačke sportove DIF-a za BBC na srpskom.
Muhamed Ali – nikad anđeo, zauvek najveći
Ali, priča o njemu nije samo priča o boksu – Parlov je bio diplomirani ekonomista, kosmopolita, ljubitelj pozorišta i poezije i kafedžija, koji je posle sportske karijere ring zamenio radom u šanku.
Jedne od najvećih sportskih legendi Jugoslavije sećaju se i danas širom šest bivših republika: u njegovoj Puli podignuta su mu dva spomenika, dom sportova nosi njegovo ime, a nedavno je po njemu nazvana i ulica u beogradskom naselju Zvezdara.
‘Neuništiva mašina’ koja je promenila svet boksa
Parlov je 1966. godine već bio jugoslovenski reprezentativac sa 19 godina, a godinu dana mlađi Zoran Ćirković bio je student beogradskog DIF-a.
Treninzi reprezentacije su tada održavani u blizini fakulteta, a Ćirković je u bokserskoj sali bio redovan koliko i reprezentativci, pa je kroz nekoliko dana upoznao budućeg vlasnika svih najvećih titula u poluteškoj kategoriji.
„Ja sam svako veče kao student dolazio da gledam boksere kako treniraju, subotom i nedeljom su bili slobodni, kako bi oni koji žive blizu mogli da odu kući, a on bi ostajao sam“, seća se profesor u penziji.
Počeli su da rade zajedno tokom vikenda, a Ćirković je uvideo da je dobio priliku da trenira „neuništivu mašinu“.
„Stalno je govorio `šta ti misliš, da li je ovo dosta? Možda neko u mojoj kategoriji sada trenira više'“, prepričava profesor.
„On je bio rasni primer bokserskog šampiona, koji baš tako treba da izgleda“, dodaje.
Rad se u narednim godinama isplatio, pa je između 1971. i 1974. godine postao svetski, olimpijski i dvostruki evropski prvak u poluteškoj kategoriji, a 1972. i 1974. i najbolji sportista Jugoslavije u izboru beogradskog lista Sport.
U tom periodu, napominje Ćirković, bio je toliko dominantan da se svet boksa oblikovao prema Parlovu.
„Zbog Parlova su se menjala i pravila, a to se desilo na Evropskom prvenstvu u Beogradu 1973. godine, kada se borio sa sovjetskim bokserom Olegom Karatajevim i obojici je pukla arkada.
„Do tada je važilo pravilo da gubite ako vam pukne arkada, iako ste bili mnogo bolji, a od tada se prekida meč i boduje se, a onaj koji je do tada bio bolji pobeđuje“, priča Ćirković.
Idol Jugoslavije i let na ‘Marakani’
Pulskom amaterskom šampionu se 1976. godine ukazala šansa da se bori za titulu prvaka Evrope pred beogradskom publikom.
Meč protiv italijanskog borca Domenika Adinolfija organizovan je na stadionu Fudbalskog kluba Crvena zvezda, popularno znanoj kao „Marakana“.
Parlov je voleo da nastupa u najvećem jugoslovenskom gradu, a snažnu vezu sa publikom u Beogradu, „koja je znala da ceni pravi boks“, ostvario je još 1967, kada je tamo osvojio prvu Zlatnu rukavicu, međunarodni turnir koji se više od 60 godina održava u srpskoj prestonici, kaže njegov sin Matko.
„Stalno je govorio da je tu postao miljenik beogradske publike i da ga je ona uvek pratila“, seća se on očevih reči.
Meč protiv Adinolfija je počeo, više od 20.000 gledalaca na stadionu skandiralo je ime Mate Parlova, a šanse Italijana su se smanjivale svakim novim direktom pulskog šampiona.
Posle serije udaraca Parlova, Adinolfi je bio vidno uzdrman, sudija je odlučio da prekine meč, a Dragan Nikitović, komentator Radio televizije Beograd (RTB) uzviknuo je:
„Mate Parlov je prvak Evrope!“
Puljanin je podigao ruke proslavljajući pobedu i prvu veliku titulu u profesionalnoj karijeri, a nekoliko trenutaka kasnije bacio se preko konopaca i poleteo u prve redove oko ringa.
Proslava pobede Mate Parlova 1976. u Beogradu
Parlov je 1976. postao šampion Evrope u profesionalnom boksu, a pobedu u Beogradu proslavio je skokom u gledalište
„Nešto je eksplodiralo u meni. Morao sam da skočim u to more uzdignutih ruku. Video sam da u toj neopisivoj gužvi ni igla ne bi pala na zemlju, a kamoli ja“, rekao je Parlov posle čuvene „laste“ na beogradskom stadionu.
I van Beograda i Pule, popularnost Mate Parlova bila je ogromna, a šetnja ulicama gotovo svakog mesta u Jugoslaviji tokom 1970-ih umela je da traje satima zbog svih koji su želeli da ga vide, pozdrave ili uzmu autogram, kaže Zoran Ćirković.
„Uvek mi je govorio da ne može da bude loš u ringu zato što ga toliko ljudi ceni i prati, navija za njega i da ne sme da ih izneveri“, opisuje profesor.
Tajna jednog ‘garda’ i izazovi od 100.000 dolara
Parlov je boksom počeo da se bavi prilično kasno, sa navršenih 16 godina.
Početak je bio težak: budući šampion stao je na prvom treningu u levi gard, stav sa isturenom desnom nogom, koji uglavnom koriste levoruki bokseri poput njega, ali tadašnji trener Aldo Buršić nije imao razumevanja i izbacio ga je sa treninga, prepričava Zoran Ćirković.
Neko vreme ga nije bilo na treninzima, ali se Buršić ubrzo razboleo, a treninge je preuzeo Aldo Banovac, dotadašnji pomoćnik.
Bokseri bi se zagrevali na betonskom terenu pored hale igrajući fudbal, a Mate je živeo preko puta arene, pa je često sa njima jurio za loptom.
„Bio je jednog dana tamo sa njima i kada je ih trener pozvao da uđu u salu, Mate je krenuo da ide kući, a Banovac ga je pitao gde će.
„Mate mu je rekao da ide kući, jer su mu zbog levog garda zabranili da trenira, a ovaj se nasmejao, potapšao ga je po ramenu i rekao mu je `ajde, uđi`“, priseća se profesor Ćirković onoga što mu je Parlov prepričavao.
Trener Banovac mu je dozvolio da boksuje u levom gardu i, nakon mesec dana, mladi pulski bokseri su otišli na turnir u Trst.
„Tamo su svi članovi kluba izgubili mečeve, samo je Mate pobedio u njegovoj prvoj borbi“, prepričava sa osmehom Zoran Ćirković.
Tog vremena jasno se seća i Aldo Kantaruti, predsednik Boks kluba Pula i jedan od najboljih prijatelja Mata Parlova, koji je sa njim dane provodio u ringu, ali i na ulicama ovog istarskog grada.
Već posle nekoliko treninga, za kratko vreme koje je proveo u klubu, „videlo se da je Mate taj pravi“, kaže Kantaruti.
„Od početka je bio veliki, davao je sve za boks i ništa ga u to vreme nije zanimalo osim treninga – moglo je da se okupi ne znam kakvo društvo, ako je pošao na trening to nije moglo da ga odvrati“, opisuje on slavnog boksera sa kojim se družio gotovo pola veka.
Priča o levom gardu ima nastavak, ali on nije vezan samo za nokaute i medalje.
Kada je Mate Parlov tokom profesionalne karijere otišao na turneju po Australiji, biznismen jugoslovenskog porekla ga je upozorio da mu protivnik protiv koga će boksovati u gradu Adelejd neće biti „baš lak i teško će ga pobediti“, ispričao je Ćirković u emisiji Agape na televiziji Studio B 2012. godine.
Parlov mu je u šali rekao da će ga pobediti sa okrenutim gardom ako mu ovaj australijski milioner poreklom iz Jugoslavije obeća da će mu dati 100.000 australijskih dolara za taj podvig.
Odboksovao je 12 rundi na taj način, što nikada pre nije uradio, ali je imao nezamislivu koncentraciju i uspeo je da pobedi, prisetio se Ćirković.
„Kasnije smo taj novac potrošili, a nismo nikom prijavili da je uopšte bilo opklade.
„On se plašio samo da stariji Mate (njegov otac) ne sazna, stalno je vrteo glavom i kajao se zbog toga, jer da je doznao da smo tih 100.000 dolara potrošili na provod, mnogo bi se naljutio“, priča dugogodišnji profesor DIF-a za BBC na srpskom.
Nešto pre opklade iz Adelejda, još jednom je cifra od 100.000 bila povod da Mate Parlov uradi nešto čemu se mnogi nisu nadali.
Kao već proslavljeni bokser u amaterskoj konkurenciji, evropski, svetski i olimpijski šampion, legenda pulskog sporta „potpuno neočekivano“ rešio je da postane profesionalac, kaže njegov sin Matko Parlov.
„Sedeo je sa jednim prijateljem u kafiću i prišao mu je Boris Kramaršić, trgovac gvožđem iz Trsta koji nije imao veze sa boksom, ali je imao nos za posao“, priseća se Parlov mlađi priče koju je čuo od oca i njegovih prijatelja.
Kramaršić ga je upitao da li želi da pređe u profesionalce i da mu on bude menadžer, ali je Mate Parlov pomislio da je u pitanju šala, pa je imao spreman odgovor.
„Moj stari je u nameri da ga se reši rekao: ‘Dobro, idi mi donesi 100.000 maraka, pa možemo da pričamo’.
„Kramaršić je otišao i za pola sata se vratio sa koferom u kojem je bilo 100.000 maraka – tada je stari video da je ozbiljan i sve je tako počelo, iako zapravo nikad nisu imali potpisan ugovor, samo su dogovorili sve, dali reč i tako je i bilo“, kaže Matko Parlov.
‘Šampion si samo dok ne siđeš sa postolja’
Prelazak Parlova u profesionalne vode 1975. godine doprineo je da ga još veći broj gledalaca širom sveta upozna, a njemu je pomogao da pronađe novi motiv u karijeri u kojoj je dotad osvojio sve amaterske titule.
Aldo Kantaruti, njegov dugogodišnji prijatelj, seća se da su u Puli „svi bili tužni zato što su izgubili takvog boksera“, koji se do kraja karijere najviše borio van granica Jugoslavije.
„Ali šta je mogao? Gledao je sebe i išao da osvoji sve ono što je trebalo da osvoji“, kaže on.
Posle evropske profesionalne titule u Beogradu koja je došla 1976. godine, Parlov je dve godine kasnije postao i svetski prvak pobedivši Migela Kuelja, argentinskog boksera koji do tada nije imao nijedan poraz u karijeri.
Tog trenutka je objedinio sve titule u amaterskoj i profesionalnoj konkurenciji, ali je taj meč bio i početak kraja jedne velike karijere, kaže Matko Parlov.
„Kada je otac postao svetski prvak, shvatio je da više ništa nije mogao da osvoji, već samo da brani tu titulu i onda je izgubio motivaciju“, objašnjava on.
To je primetio i trener Zoran Ćirković, koji je u razgovoru sa Matom pokušao da pronađe način da ga motiviše kako bi zadržao status šampiona, ali nije vredelo.
„Govorio je da si šampion samo dok ti se svira himna na pobedničkom postolju, a kad siđeš sa njega, ti si bivši prvak sveta i nije video motiv u tome da brani titulu iznova“, kaže profesor.
Posle toga je odradio još sedam borbi, od kojih je četiri dobio, a 1980. je odlučio da završi karijeru, navodi se na sajtu BoxRec.
„Više mu nije ni prijao trening, a bio je jako pošten prema sebi i predan tom sportu – nije mogao da podnese da trenira rekreativno, već je trenirao kako treba ili nije hteo uopšte“, tvrdi Ćirković.
‘Umetnik boksa’ koji je voleo poeziju i pozorište
Beogradski dani jugoslovenskog šampiona u ringu, osim treninga, podrazumevali su i obavezne odlaske u bioskope i pozorišta.
Najčešće je tamo odlazio sa trenerom Zoranom Ćirkovićem, a tradicija je počela od studentskih dana, kada su obojica živeli u studentskom domu DIF-a.
„Umetnik boksa“, kako ga Ćirković opisuje, uživao je u druženju sa glumcima i vremenu provedenom u bioskopskim salama.
„Prvi put sam ga odveo u bioskop Šumadija, išli smo pešaka do Banovog brda i nazad, a gledali smo film Sjaj u travi sa Vorenom Bitijem i Natali Vud u glavnim ulogama“, seća se sa osmehom profesor u penziji koji je 16 godina trenirao Parlova.
Sa velikog platna često su prelazili i u pozorišno gledalište, a jednu predstavu posebno pamti, iako je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu odigrana samo dva puta.
Bio je to komad Kad su cvetale tikve nastao po istoimenom romanu pisca Dragoslava Mihailovića, koja je prvi put igrana 1969. godine.
Ubrzo je skinuta sa repertoara zbog pominjanja Golog otoka, što se nije dopalo tadašnjem jugoslovenskom predsedniku Josipu Brozu Titu.
Goli otok kod ostrva Raba u Jadranskom moru je bio ozloglašeni logor na otvorenom za političke disidente u komunističkoj Jugoslaviji.
Zoran Ćirković je sa dvojicom fakultetskih kolega bio statista u predstavi, glumio je boksera, a Mate Parlov, čija je to bila životna uloga, neretko je odlazio sa njima u pozorište kako bi gledao probe, prepričava profesor DIF-a u penziji.
„Stalno smo se družili sa Draganom Nikolićem i Mišom Janketićem koji su voleli boks, a Mate je bio tu, posmatrao je, smejao se i govorio je da to što mi radimo u ringu ne valja ništa“, priseća se profesor uz osmeh.
Parlov je pomagao Nikoliću da nauči osnove boksa, kaže Ćirković, a čuvenom glumcu je to kasnije pomoglo i za ulogu u filmu Bokseri idu u raj.
„Gaga bi sišao i počeo da ga udara u šali, a Mate ga onda nabije u ćošak i krene da sparinguje sa njim, za nekoliko minuta udari ga i stotinu puta, ali toliko blago, kao da ga miluje.
„Pre toga se Gaga plašio, a onda se oduševio, poljubio ga i rekao: ‘kako je ovo lepo, kao da me maziš, pa ti si genije'“, priseća se Zoran događaja sa kraja 1960-ih.
Bokserski šampion iz Pule bio je i ljubitelj poezije, o čemu je nekoliko puta javno govorio.
„Pročitao sam hiljade pesama, ali mnoge su prošle kroz mene. One koje su mi se svidele, njih sam čitao barem 100 do 1.000 ili 2.000 puta“, pričao je Mate Parlov za televiziju HRT 2001. godine.
Njegov sin Matko priseća se da je Mate poeziju zavoleo „još od srednje škole“, a dok je radio u njegovom kafiću u Puli „često je u sebi ponavljao omiljene stihove“.
„Pričao mi je da je i pred neke teške mečeve čitao pesme da bi se opustio i koncentrisao na borbu“, dodaje Parlov mlađi.
Ko je bio Mate Parlov?
Rođen je 16. novembra 1948. godine u mestu Ričica u blizini Imotskog nadomak današnje granice između Hrvatske i Bosne i Hercegovine, a 1958. godine se sa porodicom preselio u Pulu;
Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu u Rijeci, a kasnije je stekao i diplomu Fakulteta sporta i fizičkog vaspitanja u Beogradu;
Počeo je da boksuje sa 16 godina u Bokserskom klubu Pula, veći deo karijere borio se u poluteškoj kategoriji do 81 kilograma;
U amaterskoj konkurenciji bio je osam puta uzastopno prvak Jugoslavije (od 1967. do 1974.), šampion sveta (1974. u Havani), pet puta bio je najbolji na Balkanu (1970-1974), dvostruki je evropski prvak (1971. i 1973.) i osvojio je zlatnu medalju na Olimpijskim igrama u Minhenu 1972;
Kao profesionalac uspeo je da takođe bude najbolji u Evropi (1976) i na svetu (1978);
Bio je selektor u Bokserskom savezu Jugoslavije, čije je borce predvodio na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu 1984. godine;
List Sport mu je u dva navrata uručio Zlatnu značku (1972 i 1974), namenjenu najboljem sportisti Jugoslavije, a list Sportske novosti proglasio ga je najboljim hrvatskim sportistom 20. veka;
Borio se u 310 amaterskih mečeva, među kojima je poražen u samo 13, mahom na početku karijere, dok je na 29 profesionalnih borbi pobedio 24 puta, izgubio u tri navrata, a dva puta bilo je nerešeno;
Bio je oženjen suprugom Laurom sa kojom ima sina Matka i ćerku Miru;
Umro je 29. jula 2008. godine u Puli od raka pluća.
Milioner koji jede kačamak
Aldo Kantaruti proveo je decenije sa Parlovim, koga opisuje kao „dobrog, poštenog, jednostavnog i narodskog“ čoveka usredsređenog na sport i porodicu.
Druženja sa bokserskim šampionom nekada su trajala satima i „uvek bi teško odlazio kući“ kada bi zajedno šetali ulicama Pule, seća se Aldo.
„Video bi da jedna sveća ili svetlo gori u negde u brdu, pa bi mi rekao da idemo gore da vidimo šta se zbiva i da tamo sigurno ima neka pesma“, priča uz osmeh predsednik bokserskog kluba u kojem je Parlov prvi put kročio u ring.
Kako je napredovao u karijeri, Mate je sve više bio u Beogradu, a sve manje u Puli.
Međutim, slava koja je sa dolazila sa amaterskim i profesionalnim titulama nije ga promenila, navodi profesor Zoran Ćirković, koji ga je upoznao još 1967. godine u beogradskom Košutnjaku, gde su jugoslovenski bokserski reprezentativci trenirali.
„Tada smo bili studenti i stalno išli smo u jedan restoran pored hotela Moskva u centru Beograda, gde se prodavao najbolji kačamak kod tetka Mare koji je koštao 50 para i on je to obožavao“, prepričava on.
Nekoliko godina kasnije, olimpijski, evropski i svetski šampion sa milionskom zaradom u karijeri nije hteo da se odrekne omiljenog jela, ali je morao da se dovija kako se obrok ne bi pretvorio u višesatno potpisivanje autograma.
„Kad je postao prvak sveta stavio bi kapuljaču, ušli bismo u lokal kod tetka Mare, klimnemo joj glavom, a njega sakrijemo – ona bi nam dala tanjire kačamaka, sednemo u ćošak i jedemo.
„On kaže ‘čoveče, zamisli da neko vidi Matu Parlova kako sada ovde jede kačamak'“, smeje se Ćirković.
‘Prvak sveta ne može da bude nacionalista’
Raspad Jugoslavije „mnogo je pogodio“ Matu Parlova, pošto je imao prijatelje u svim delovima zemlje, a neke od njih više nije mogao da viđa posle rata, kaže za BBC na srpskom njegov sin Matko.
Danas je jedna od najčuvenijih misli bokserskog šampiona da „prvak sveta ne može biti nacionalista“, koju je 2004. godine i obrazložio u intervjuu za magazin Dani iz Bosne i Hercegovine.
„Svet se divio mojim rezultatima i svi su me svugde prihvatali kao svog, beli i crni, svejedno.
„Upoznao sam svet i ne mogu biti ništa drugo nego kosmopolita. Tako ja gledam i na sport i na život“, rekao je tada Parlov.
Ni politika ga nije interesovala, iako je bio član Saveza komunista, ali su ga, kako je rekao novinarima magazina Dani, isključili zbog odsustva sa sastanaka.
Posle rata 1990-ih godina Saveza komunista više nije bilo, a nove političke snage pokušavale su da bokserskog šampiona privuku nudeći mu različite funkcije, među kojima je bila i pozicija ministra sporta u Hrvatskoj, seća se Puljanin Aldo Kantaruti.
Ali, on „nije hteo da ide ni sa kim“, kaže njegov dugogodišnji prijatelj.
„Možda bi za njega bilo bolje da je hteo, život bi mu bio lakši, ali takav je bio Mate – nije gledao kako će mu biti, nego kako je sada“, objašnjava predsednik Bokserkog kluba Pula.
Osim aktivnije uloge u političkom životu, bivši prvak u bokserskom ringu nije voleo ni političke teme, kaže njegov sin Matko, koji od očeve smrti 2008. godine rukovodi kafe barom „Mate“.
„I u kafiću ovde, kad god bi se neko dotakao politike, on bi im rekao da se o tome ne razgovara kod njega u kafiću“, dodaje.
Šampion sveta za kafe aparatom
Posle okončanja karijere u ringu, Mate je započeo novu – u šanku.
Nekoliko godina pre nego što je rešio da se odrekne bokserskih rukavica, sa ocem je otvorio kafe bar u Puli, koju su nazvali njihovim zajedničkim imenom – „Mate“.
Do smrti 2008. godine, Puljani i svi koji posete taj grad imali su priliku da im piće spremi šampion Evrope i sveta.
„Ovo shvatam više kao prijateljsko druženje nego kao posao. Moji redovni gosti dolaze ovde zbog mene, svakodnevno, i obično su to sportski obožavaoci.
„Tako da malo i popričamo, a ja radim. Dobro je i zbog fizičkog zdravlja“, opisao je Parlov u intervjuu za Dane.
Od kada je pre 14 godina jedan od najboljih sportista u istoriji Jugoslavije umro, upravljanje poslom prešlo je na sina Matka, koji kaže da i dalje tamo često dolaze ljudi „iz cele Jugoslavije“.
„Kažu ‘došli smo u kafić i videli pulsku Arenu, sad možemo da idemo“, prepričava susrete sa očevim obožavateljima Matko Pavlov.
Legendarnom bokseru je 2018. godine podignut spomenik u Fažani, predgrađu Pule gde je živeo sa porodicom, dok je nedaleko od njegovog kafića postavljen još jedan 2021. godine.
I jedna ulica u Beogradu nazvana je po njemu prošle godine, zbog čega je sinu Matku, kako kaže, „drago“, posebno zbog sećanja da mu je otac pričao kako je veći deo amaterske karijere proveo u jugoslovenskoj i srpskoj prestonici.
„Sad kada smo podigli spomenike osvežili smo sećanje na njega, pa će i mlađi znati ko je bio Mate Parlov i šta je osvojio, iako nekad i iznenade što makar u kratkim crtama navedu šta je sve postigao“, zaključuje Matko.
I Aldo Kantaruti smatra da Parlov „nikada neće biti zaboravljen“.
„Bio je veliki maher, koji se možda, ali samo možda, rodi na svakih sto godina“, kaže ovaj Puljanin.