Marko Šelić alias Marčelo voli za sebe da kaže da je pisac kojem se dogodila muzika, iako se profesionalno počeo baviti muzikom i objavljivati albume prije nego što je izdao naslove svojih knjiga. Objavio je studijske albume De facto (2003), Puzzle shock! (2005), Treća strana medalje (2008) i Deca i Sunce (2010). Autor je romana Zajedno sami (2008), Malterego, knjiga prva: Rubikova stolica (2012; izmenjeno i dopunjeno izdanje 2016), Malterego, knjiga druga: Higijena nesećanja sa kojom je 2017 ušao u širi izbor za NIN-ovu nagradu. Objavio je zbirku tekstova O ljudima, psima i mišima (2009), stotinjak kolumni za razne redakcije i Napet šou (2014), konceptualno djelo koje objedinjuje peti studijski album i zbirku kolumnističko-esejističkih tekstova. Marčelo je od 2008. i u strip redakciji ”Veseli četvrtak”, a angažovan je i u pozorištu. U omladinsko pozoritu DADOV 2010. godine igrala se dramska adaptacija Marčelovog romana ”Zajedno sami” po tekstu Branislave Ilić, a radio je i tekst završnog songa za komad Klasni neprijatelj P. Stojmenovića i imao još mnoga druga učešća u raznim predstavama poznatih pozorišnih režisera, a čak se u nekima pojavljivao i kao glumac. Ovaj svestrani umjetnik i muzičar nastupiće na ovogodišnjem OK festu, koji se tradicionalno organizuje u NP Sutjeska, a ove godine publika će moći od 13. do 15. avgusta da uživa na trodnevnom prazniku muzike. S Marčelom smo razgovarali o životu i karijeri, a povod razgovora upravo je njegovo gostovanje na Tjentištu.
Napokon su počele svirke, kakav je osjećaj ponovo osjetiti binu nakon pauze koja je trajala više od godinu dana?
Zajedno s Nevenom Glibetić Nensi i Radetom Sklopićem Rejdom, koji su mi najbliskiji saradnici, ponešto od osećaja imao sam prilike da zadržim i kroz tu žalosnu godinu, jer smo u Novom Sadu, u Srpskom narodnom pozorištu, radili Šekspirovu „Buru” u režiji Kokana Mladenovića. Za razliku od naših ranijih izleta u svet teatra, ovoga puta smo s glumcima na pozornici songove izvodimo uživo, a meni je pripala i uloga Arijela. Izuzetno uzbudljiv eksperiment za nas, a i velika čast. I dok „Bura” nastavlja da živi, nas sada čeka da se napokon vratimo svojim prvobitnim „ulogama”, a to su one na bini. Godina i kusur bez koncerata, u mom slučaju i bez književnih večeri, bila je duža no što kalendar sugeriše, puna strepnje i ružnih vesti. Mnogi sjajni ljudi više nisu među nama. Sada se treba polako vraćati životu i videti umemo li da se nastavimo na sebe same.
Kako si provodio dane, koliko ti je nedostajao kontakt sa publikom?
Nedostajao mi je stalno. Svi smo ranije toliko puta rekli da bi bilo odlično omogućiti sebi neku pauzu, dobiti nešto vremena za sebe, predahnuti, ali ono što nas je sve zajedno snašlo samo se prividno uklapa u taj opis. Tehnički, dobio si sve vreme sveta, ali to nije bilo zdravo vreme. Bilo je, naprotiv, ispresecano zurenjem u vesti, u brojke, brigom za bližnje, pa onda prošlog leta i besom što nam je neko pred izbore dao privid života a s planom da nas zatvori odmah posle toga. To je vrlo ružno igranje ljudima i živcima, koji su se ionako bili istanjili. Sve u svemu čitanje, filmovi, serije, muzika i pokušaj da radim na albumu, koliko se u tim uslovima može. Prvi singl ”Udahni”, ujedno i pesma koja otvara album, objavljena je tik pred pandemiju. Plan je bio da zagrejemo ljude, najavimo materijal i nastavimo snimanje. Ispostavlja se da ga, iz raznih situacionih razloga, nismo nastavili sve do novembra, i tako je plan da album izađe 2020. propao.
Je li ti bilo egzistencijalno teško?
Svakako. Ali ne bih to isticao, jer je isto bilo mnogim esnafima. Teško krpljenje, šta drugo reći.
Ali čini se da počinjemo iznova. Na snazi je nova normalnost. Tvoj bend je i ranije svirao na OK festu. Kakva sjećanja nosite sa Tjentišta?
Iskreno se nadam da ćemo se vratiti staroj normalnosti, iako ne mislim da je svet bio naročito normalno mesto pre korone. Voleo bih to vreme, samo da u njega sada uđemo kudikamo svesniji nekih očiglednosti, u prvom redu one da se priroda pročistila kad samo malo nije bilo nas. Skloni smo da mislimo kako svet ne postoji bez nas, a zapravo mu je bolje kad nas nema. Ekološka pitanja postaju sve važnija i ostaje nada da se nismo setili prekasno. Elem, na Tjentištu je sjajno, baš jedva čekamo. Muzika plus taj ambijent, kud ćeš bolje.
Nacionalni park Sutjeska pruža mnogo zanimacija, tu su fantastični vidikovci, prašuma Perućica, jezero u kojem se čovjek može opustiti. Da li si sebi dao vremena da bar nešto od toga ranije posjetiš? Hoćeš li ove godine?
Jedno od, da tako kažem, prokletstava zanimanja nas „putujućih umetnika” jeste i to što si svugde bio, a s druge strane kao da nisi. Pojaviš se, tu je odmah tonska proba, intervjui, svirka ili književno veče, potom druženje s publikom i eto te u kombiju. Ako se i prenoći, najčešće se putuje čim ustanemo. Šta si video, video si kroz staklo dok se voziš, najčešće. Ali ono što svakako osetiš i poneseš sa sobom to su ljudi koje sretneš. Ti lepi mali susreti, koji se možda nikad neće ponoviti i to je istinsko blago. Ta energija koju podelite, razgovori posle koncerata i književnih promocija, to je ono što ostane u tebi, iako možda s vremenom zaboraviš lica i imena.
Kada se spomene Tjentište, Sutjeska, koje su prve asocijacije? Stidimo li se danas antifašističke prošlosti?
Ono što se zove antifašizmom trebalo bi da je, u stvari, notorni smisao za ljudskost. I mi, otud, imamo mnogo razloga, a Sutjeska je svakako jedan takav da se ponosimo danima borbe protiv tog kolosalnog zla. S druge strane, treba biti svestan da ta borba nije gotova, i možda nikad neće biti. Svi imamo mnogo posla u vezi s tim, ali na taj posao treba gledati kao na dužnost dostojanstvenog ljudskog bića da brine o drugima i gasi požare mržnje gde god i kad god može. Jer, nekako je i tužno i smešno kada gledaš onu scenu u „Interstelaru”, dva čoveka u čijim bi rukama mogao biti spas celog čovečanstva, a oni se međusobno makljaju na nekoj udaljenoj ledenoj planeti. Mora biti da kao vrsta možemo da dobacimo i do neke ideje malo bolje od te, ali cela istorija pokazuje, nažalost, da ništa nije tako nečovekoljubivo kao čovek. Predstoji nam opamećivanje, dok se nismo sasvim obezdušili.
Radeći ranije serijal „Perspektiva” s mladima širom regiona – kakva nam je perspektiva? Trebamo li se brinuti za budućnost?
Za budućnost se uvek treba brinuti. Što bi rekao Vudi Alen: „Vrlo sam zainteresovan za budućnost, jer tamo ću provesti ostatak svog života.” Istina, ona će se desiti i bez našeg truda, ali kakva će tačno biti i to već ima i neke veze s našim ponašanjem. Mislim da su ljudi koji su mlađi od nas, sadašnji srednjoškolci i studenti, prečesto optuženi da ih ništa ne zanima i da su mahom nesvesni društvenih okolnosti, ali to nije baš tako. Kad se pogleda šta vele brojke, koliko mladih godišnje ode iz naših zemalja, možda te podatke ne treba olako čitati kao nesvest, nego baš kao svest. Jer takvu odluku niko ne donese bez razloga. Suština je da kod njih propaganda ne prolazi. Nećemo ih zadržati ovde praznim pričama. Možda bih ja više voleo da su u tom smislu oni rešeniji da ostanu i naprave promenu, ali sasvim sigurno bih još više voleo da su naša društva istinski rešena da im ostave malo bolji svet i tako ih zadrže.
Kakvi su planovi za dalje?
Najavljeni album „Nojeva varka” ušao je u miks. U julu ćemo publici predstaviti drugi singl, a posle leta slede singlovi na svake tri nedelje. Te će pesme ispričati osnovnu narativnu nit albuma, dok će album potom doći kao „director’s cut”, duža verzija priče s ukupno šesnaest pesama. Paraleno s tim, Rejd će objaviti svoj drugi kompozitorski album „12 Rooms”, kao i muziku iz predstave „Bura”, skupa sa songovima. Kao svojevrsnu nagradu za najodaniju publiku radim zajedno sa smederevskim emsijem Sinovtzem za ovu godinu i projekat „Zaradsutra”, mini-album od sedam pesama „old skul” zvuka, od kojih je prva ”Vidim”, već objavljena na svim platformama. A tu je, naravno, i rad na novom romanu. Pa kako šta bude pristizalo. Svakako jedna ozbiljno uzbudljiva godina nakon onog vakuuma od prošle.