Pre nekoliko godina Helen Miren (1945) se zaplakala na prijemu koji je, njoj u čast, bio priređen u Bakingemskoj palati kada je iz ruku britanske kraljice primila orden uz koji ide i titula Dame. Njena inauguracija bila je propraćena u medijima širom sveta, jer je ova slavna glumica, koju pamtimo po ulogama u televizijskim serijama poput „Sumnje” ili u filmovima kao što su „Ničiji sin”, „Ludilo kralja Džordža”, „Gosford park”, „Kraljica”, miljenica filmske planete. Snažna dramska glumica, ali i iznenađujuće okretna i kao komičarka, što je pokazala u filmu „Devojke sa kalendara” Nejdžela Kola, pa i u najnovijem filmu Ištvana Saba, u psihološkoj drami „Vrata”, Mirenova je stigla na 47. Karlove Vari festival, na kojem joj je uručen „Kristalni globus” za životno delo.
I u filmu „Vrata” Ištvana Saba ste nagi, ali na sasvim drugačiji način od onog viđenog u filmu Najdžela Kola?
Da, ali to je drugačija vrsta nagosti jer je reč o emocionalnoj ogoljenosti. S druge strane, u Sabovom filmu je i moje lice nago! Ovo je prva uloga u mojoj karijeri u kojoj sam bez kapi šminke. U „Devojkama sa kalendara” u pojedinim scenama sam bila bukvalno potpuno naga, zajedno sa ostalim vremešnim „devojkama” sa kojima sam igrala u ovoj filmskoj komediji.
Je li Sabov poziv da snimate u Mađarskoj i igrate sa mađarskim i nemačkim glumcima, pa i Jiržijem Menclom u maloj ulozi, bio za Vas iznenađenje?
Prijatno iznenađenje, prilika koja se ne odbija! Ne odbija se saradnja sa dobitnicima „Oskara” Ištvanom Sabom i Jiržijem Menclom, evropskim filmskim legendama. Ne odbija se ni tako dobar scenario prema romanu Magde Sabo (nije u rodu sa Ištvanom, prim. aut.), tako izazovna priča o jednoj staroj mađarskoj, misterioznoj kućnoj pomoćnici koja krije mnoge tajne.
Mračne tajne iz Drugog svetskog rata?
I publici u Karlovim Varima i mađarskim i češkim novinarima sam najiskrenije rekla da je uloga kućne pomoćnice Emerenc, koja je tokom rata, kada je bila devojka, radila u jevrejskoj kući, jedna od najtežih koju sam ikada igrala. Možda to na prvi pogled ne izgleda tako, ali zaista ne preterujem kada kažem da mi je bilo teško, jer je odgovornost bila ogromna. Odgovornost da odigram lik žene u Mađarskoj, centralnoevropskoj priči, što meni nije bliska teritorija, baš kao što mi nije toliko bliska i poznata istorija ovog područja, niti tokom Drugog svetskog rata niti u periodu komunizma. U tom smislu, zaista sam bila „kratka” sa znanjem.
I kako ste rešili problem sa „neznanjem”?
Prepustila sam se Ištvanovim rukama, njegovom autoritetu i njegovoj blagosti u radu sa glumcima. Na tome sam mu beskrajno zahvalna. Baš kao što sam zahvalna mojoj partnerki u filmu, nemačkoj glumici Marti Gedek, sa kojom sam postala velika prijateljica. Da je kojim slučajem ona rođena negde na engleskom govornom području, sigurna sam da bi bila velika zvezda.
Na samom svečanom otvaranju festivala osvrnuli ste se na filmski svet koji je u osnovi muški?
I jeste! Filmski set je muški svet, u to sam se uverila još u svojim ranim glumačkim danima, kada sam stalno bila okružena muškom bratijom. Zato smatram da je Ištvanov film „Vrata” jedan od retkih filmova o ženama, i to o dve žene – o kućnoj pomoćnici i njenoj gazdarici, pa i Marta Gedek i ja treba da smo beskrajno zahvalne što smo zahvaljujući Sabu „prekršile” ono čuveno filmsko pravilo da na jedan ženski lik ide pet do deset muških.
Tako je bilo i u Frirsovoj „Kraljici”?
Pa naravno! Tako je bilo i sa mojom filmskom kraljicom, a tako je i sa britanskom kraljicom koja i jeste „ostrvo” u beskrajnom moru muških vlastodržaca. Što se moje uloge u Frirsovoj „Kraljici” tiče, ja sam još u fazi čitanja scenarija pomislila da to treba da odigram jednostavno, kao portret. Zapravo, kao svoj lični portret, a Frirs se sa tim složio, a niko sa dvora nas nije u tome ometao. Možda je zato taj film bio toliko uverljiv i uspešan.
Koliko ste u pripremama za svoje različite uloge insistirali na bliskosti sa realnošću?
Moji likovi su najčešće bliske realnosti, a realnost je kao što znate često veoma bliska karikaturi. Realnost je karikatura, to sam naučila radeći veoma dugo ovaj posao koji zahteva da posmatram pažljivo svet oko sebe iz kojeg crpim ideje za realizaciju likova koje igram. Ako posmatrate taj svet oko vas, videćete da je karikaturalan. Međutim, da bi taj svet bio prenet na filmsko platno, mora biti manji od stvarnosti, jer samo tada vam ljudi veruju. U suprotnom, za njih bi bilo previše, jer su ljudi skloni negiranju realnosti, nepriznavanju svojih mana ili mana sebi bliskih.
Kao Dama ne pripadate ni jednoj ženskoj organizaciji, recimo Ženskom institutu?
O moj Bože, to je jedan od najjačih političkih lobija u mojoj zemlji. Onaj koji ima podršku Ženskog instituta, taj može da računa na političke pobede, jer žene čine veliki deo biračkog tela. Te žene su veoma jake i moćne i na političkoj sceni i u vladinim kabinetima, važnim privrednim institucijama podjednako kao i u svojoj kuhinji. Imaju veliki autoritet i poverenje. Ja nisam „klupska” osoba, nisam uopšte. Nisam „aktivistkinja” te vrste. Ne idem čak ni u noćne klubove od svoje rane mladosti. To ne znači da sam nedruželjubiva.
Još uvek ste češće u Los Anđelesu nego u Engleskoj?
Moj muž Tejlor Hekford radi tamo kao filmski reditelj, ali ja ne mogu reći da je Los Anđeles moja baza. Imamo tamo kuću, tamo povremeno živim, ali nije moj pravi dom. Moje sve je Engleska. Svako moje zašto je definitivno u Engleskoj.
Sa svojim suprugom ste snimili film „Ljubavni ranč”?
Da, o prvom legalnom bordelu u Nevadi! Oduvek smo Tejlor i ja tražili projekat u kojem bismo zajedno radili, ali nismo uspevali da pronađemo finansijere. I onda se jednog dana Tejlor pojavio sa „Ljubavnim rančom” i meni se ova priča neverovatno dopala, tako da smo posle mnogo godina ponovo radili zajedno.
Sa Hopkinsom u novom filmu
Gledaćemo Vas uz ser Entonija Hopkinsa u filmu o Hičkoku?
To je biografski film o najvećem filmskom heroju i zaista ne mogu da zamislim nikog drugog do Entonija Hopkinsa u ulozi Alfreda Hičkoka. Srećna sam što igram Hičkokovu suprugu Almu Revil, koja mu je bila i najbliskija saradnica, scenaristkinja i asistent režije, sa kojom je imao ćerku Patrišu. Činjenica da igram sa Entonijem čini mi posebnu radost, jer on i ja imamo veoma slični bekgraund. Igrali smo u istom britanskom pozorištu, otišli u Ameriku i snimamo prvi film zajedno!