„Stubovi kulture” objavili su novi roman Dragana Velikića (1953), pod naslovom „Bonavija”, kako se zove jedan riječki hotel, u kojem se zapliće i raspliće radnja romana. Dragan Velikić autor je romana: „Vija Pula”, „Astragan”, „Hamsin 51”, „Severni zid”, „Danteov trg”, „Slučaj Bremen”, „Dosije Domaševski”, „Ruski prozor”, zbirki priča: „Pogrešan pokret”, „Staklena bašta”, „Beograd i druge priče”, više knjiga eseja, od kojih ističemo poslednju „O piscima i gradovima”. Dobitnik je naših najuglednijih književnih nagrada, dela su mu prevođena na petnaestak jezika. Roman „Bonavija”, kaže, njegov je najintimniji roman.
U kojoj meri je ovaj roman više autobiografski, u odnosu na neke prethodne?
Svaki roman, više ili manje, autobiografski je, jer uzima građu iz života. Nešto kao cigla, sva je od materijala iz prirode, ali nigde nema cigle u prirodi. Sa godinama se sve više prilazi sebi, postaje svoj, utoliko je jača svest o tome koliko je pisanje autobiografsko.
Raša Borozan (Livada) smatrao je da disciplina ubija dar („korisna je samo onima u kojima nema šta da ubije”). Činovnička pamet, očigledno, ne ide uz umetnost?
Raša Borozan, u stvarnosti pesnik Raša Livada, samo je jedan od glasova koji se čuju u romanu, samo jedan od principa, od kojih nijedan nije tačan do kraja, ni netačan. Tek svi zajedno daju kakvu-takvu istinu o životu.
U književnosti postoje i – službenici: suvi i sivi, sa armijom istih takvih sledbenika. Šta ostaje od jalove literature?
Ne znam šta znači dobiti više nego što se zasluži. Nikada nisam bio u toj koži, mogu samo da slutim da tu mora biti mnogo nesigurnosti, straha da ćeš biti provaljen kad-tad. A od te literature na kraju, kada prođu neke godine, često ne ostane baš ništa. U vreme mog studiranja opšte književnosti, važilo je pravilo da knjige treba čitati tek 50 godina pošto su napisane. To je garantovalo kontakt isključivo sa vrednom literaturom i čuvalo dobar ukus. Danas važi pravilo fast fud, što više gutaš bezvredne hrane, ili bezvrednih duhovnih sadržaja, to si gladniji, i time si veći konzument, što te čini savršenim potrošačem.
Roman govori o ovom vremenu, o devedesetim godinama prošlog veka. Ima devet poglavlja, kao devet krugova pakla. Da li je ta brojka slučajna?
Ne verujem u slučajnosti, verujem u univerzalne zakonitosti. I veoma verujem u brojeve. „Bonavija” je, inače, moj deveti roman.
Jugoslavija se raspala u „invalidskim svađama” i „invalidskim ratovima”. Sada svi živimo u malim invalidskim državama. Da li je to zato što smo živeli u lažnoj državi?
Ne mogu države biti same po sebi lažne, to mogu biti samo pojedinci. Lažni podanici stvaraju lažne države. Novi ljudi će stvoriti nove države, koje će biti onakve kakvi su i oni. Da prevedem – mi pravimo države po sopstvenoj meri, koje su upravo onakve kakvi smo mi.
Sava Mrkić, iz raškog kraja, koji strada u Divoselu, u Lici, simbol je nepotrebne žrtve. Jesmo li izvukli kakvu pouku iz poslednjih ratova?
Neki jesu, neki nisu. Siguran sam da su postojali ljudi koji su i iz Kosovskog boja izvukli neku pouku, kao što vidimo da postoje i oni koji ni 623 godine kasnije – nisu pametniji.
Jedan od junaka kaže: „Ako su šibicari jedini koji varaju, mi onda živimo u raju”. Ko su danas glavni šibicari u Srbiji?
U celom svetu, to je ista vrsta ljudi, a osobina im je da su nevidljivi – nama običnim smrtnicima. Za sada. Najviši nivo koji možemo da sagledamo jeste onaj koji čini spregu visoke politike i kriminala, a iza svega stoji novac, ogroman novac koji mi ne možemo ni da zamislimo. Nikada u istoriji nije bilo ovoliko novca u opticaju koliko ga je danas. Svetska ekonomija će se, ili iz osnova promeniti, što je teško zamislivo, ili će balon eksplodirati, što je verovatnije. A onda će se stvarati neki novi odnosi, sasvim drugačiji od nama poznatih. U svakom slučaju, moć je i dalje osnovni pokretač ljudske vrste, moć se koncentriše u rukama malobrojnih, i suština je u tome da većina nauči da što je moguće pametnije kontroliše moć manjine.
Iz Srbije, mnogi je doživljavaju kao zatvor, i dalje se odlazi. Kako zaustaviti mlade?
Srbija, srećom, nije zatvor, čim se iz nje može otići. Ako želimo da nam mladi ostaju, oni za početak moraju da veruju da će im biti omogućen dostojanstven život, koji će moći da grade i da ga kontrolišu. Možda je ovo poslednje i najvažnije, jer mi, već više od dve decenije, niti smo vlasnici svojih života, niti imamo bilo kakvu kontrolu nad onim što nam se dešava. Što takođe svedoči i o našoj sposobnosti i pameti.
Šta današnjoj generaciji, koja je na internetu, Fejsbuku, blogovima, znači Kosovo i Metohija?
Simbol svih naših poraza. Mat pozicija, koja je alibi za odsustvo hrabrosti i pameti.
Na pitanje zašto smo ubijali suverene, rušili požarna stepeništa, zaziđivali izlaz za slučaj opasnosti – odgovor niste dali. Ima li ga?
Čitava priča i jeste u iracionalnosti. Nikad, kao društvo, nismo savladali veštinu građenja, sistematskog i solidnog stvaranja na dužu stazu. Pet vekova pod Turcima, znatno jačima, učinilo je da imamo užasan problem sa autoritetom, kao i sa sopstvenim identitetom. Ne verujemo u mogućnost konstruktivnog ostvarenja, i onda silnu energiju i snagu koju imamo praznimo kroz destrukciju. Temelj nismo napravili. Zato nam deca odlaze, ne samo danas, nego stalno. Većina te dece se dobro snađe i pokaže svoju vrednost tamo negde, u belom svetu, na nečijim tuđim, solidnim temeljima. A suze, koje ovo društvo za njima lije, nisu ništa drugo nego krokodilske suze. Da smo se potrudili, sačuvali bismo ih ovde. Da smo se potrudili, sačuvali bismo i Kosovo. Ne, mi ćemo radije svoju tugu i nesreću, svoj veltšmerc po splavovima uz trubače da iskaljujemo i iskazujemo, uz „unuče” ispred kioska, ako smo tanji s novcem, uz „duvanje”, koje je već zavladalo i po dvorištima osnovnih škola, uprkos policiji, nego što ćemo se istinski zamisliti da vidimo šta nam je činiti. Gospodo, za početak, uključite sopstvenu glavu.