U filmu Vrtoglavica lik detektiva Skotija Fergusona se suočava sa gubitkom Madlen, njegove fatalne ljubavi. Kada on nakon njene smrti rekreira Madlen kroz lik Džudi, devojke u koju se zaljubljuje i potom otkrije da je Madlen koju je poznavao zapravo Džudi koja se pretvarala da je Madlen, on shvata da Džudi naprosto nije kopija, već da je sama Madlen ta koja je od početka bila kopija.
Međutim, budući da je Skoti vernik modernističkog mita o originalu, on nije u stanju da pojmi da kopija može biti (mnogo) više od originala (S. Mijušković). A nema ništa gore za jednog modernistu od otkrića da se poistovetio sa kopijom, imitacijom, plagijatom, da je falsifikat postao predmet njegove opsesivne želje, da je bio opčinjen lažnom slikom. Zato se na kraju sve i završava tragično.
No, ni pola veka posle Hičkokovog klasika, stvari se nisu bitno promenile. Samo su postale toliko zamršene da za savršenu kopiju ni ne znamo više da je kopija.
Ne vidimo li to najbolje u romanu Bernardijeva soba Slobodana Tišme?
U ovom delu novosadski autsajder Pišta Petrović veruje da poseduje „nešto izuzetno vredno, originalno umetničko delo u eri tehničke reprodukcije umetnosti“. Tu vrednost za njega predstavlja sobna garnitura korčulanskog arhitekte Bernarda Bernardija, koja je, međutim, kopija, a ne original kako je to prvobitno verovao Pišta. Međutim, na koncu ovaj putnik vlastite usamljenosti shvata da u svetu u kome „reklame stvaraju sopstveni Parnas i sopstvene bogove“ sve može biti kopija.
Jer kopije su uvek bile oko nas, ali danas je nemoguće da otvorimo usta a da nešto ne citiramo. Toliko smo postali zaneseni imitacijom da ono što kopija reprodukuje nije više svet, već druge kopije u neprekidnom lancu privida. Drugim rečima, nekada je kopija bila ono što su zle sestre bile za Pepeljugu, dok je danas to postao original. Pa iako smo u eri tehničke reprodukcije umetnosti prešli sa duha na stil, sa stila na ukras, a sa ukrasa na nakit, mi nikako ne prestajemo da žudimo za autentičnošću, što najbolje vidimo na primeru fenomena Lane Del Rej.
Nakon prvog pojavljivanja na internetu tokom 2011. godine sa videom skrojenim u kućnoj radinosti za pesmu Video Games, Lana Del Rej je postala andergraund senzacija u koju su se ljudi zaljubili zbog njene „autentičnosti“. Ta ljubav na prvi pogled nastavila se sa singlom Blue Jeans. Ova samodeklarisana „gangsterska Nensi Sinatra“, koja je svoju muziku venčala sa misterioznom slikom, ubrzo je osvojila i Next Best Thing priznanje na dodeli Q nagrada, dok su njeni prvi nastupi rasprodati u rekordnom roku. Tih dana činilo se da su joj sva vrata širom otvorena. Ali onda su se pojavila i prve sumnje. Par kritičara i još više internet Šerlok Holmsova otkrio je da je Lana zapravo Elizabet Grant, nezapažena indie kantautorka sa jednim albumom iza sebe, koja se transformisala u homogenizovanu, kologenizovanu i kolonizovanu Lanu Del Rej. Potom je otkriveno da je njeno scensko ime odabrao njen menadžment. Umesto autsajderke koja se bori za svoje mesto pod neonskim holivudskim suncem, ispostavlja se da je Lana Del Rej ćerka milionera koji je svesrdno pomogao razvoj njene karijere. Usledio je i katastrofalan nastup na američkoj nacionalnoj televiziji u programu Saturday Night Live koji je izazvao lavinu brutalnih kritika. Ubrzo je Lana postala meta napada samodeklarisanih indie purista i dojučerašnjih fanova koji su se osetili izdanim usled otkrivanja njene artificijelne duše. Optužba je glasila kriva zbog nedostatka autentičnosti. Ali stvar je u tome što između Lize i Lane nema neke preterane razlike.
U svetu u kome je originalno ne biti originalan svi pop proizvodi imaju koristi od artificijelnosti. U tom kontekstu, autentičnost nije ništa drugo do konstrukt. Još jedna poza. Pa iako se „kult originalnosti, pa čak i neobičnosti“ i dalje uzima kao katarzična terapija za okamenjeno stanje stvari, nije li upravo originalnost kvalitet koji se, paradoksalno, stvara u izobilju kopiranjem? U tom smislu, žal za starom dobrom Lizi podseća na pokušaj Skotija u Vrtoglavici da načini novu posebnu Madlen od promiskuitetne i vulgarne Džudi što je nemoguće – jer je sama Madlen već bila Džudi. Kopija je prisutna od samog početka. Oni koji to ne shvataju podsećaju na ljude koji kritikuju vesternizovane New Age slike i prakse Zena – njegovo svođenje na “tehniku opuštanja” – kao izdaju autentičnog japanskog Zena, zaboravljajući činjenicu da su ove karakteristike koje oni osuđuju u vesternizovanom Zenu bile već prisutne u “pravom” japanskom Zenu: nakon Drugog svetskog rata, japanski Zen Budisti odmah su počeli da organizuju Zen kurseve za biznis menadžere, iako su tokom rata većinski podržavali japanski tradicionalizam i militarizam.
Neko drugi će se ovim povodom setiti Vazarijeve priče o Mikelanđelovoj mermernoj skulpturi Usnulog Amora koju je umetnik doterao tako da izgleda kao antička starina. Neko odan popularnoj fikciji setiće se kako se Dik Vitmen vratio iz rata kao Don Drejper, a neko kako je Lora Albert postala Džej Ti Le Roj. Fejk Fendi tašne, lažne satove, veštačka krzna verna brendovanom originalu, lažne softvere koji rade kao izvorni, Madonu i Šeri Levin ovoga puta ćemo zaobići.
Stoga, ako sve ovo imamo u vidu, Lanu Del Rej treba prihvatiti kao veću Lizi od same Lizi i obrnuto. Jer, poput kolaža Džozefa Kornela, Lana je ujedno i više i manje od zbira svojih delova. Slično Sindi Šerman koja je dečiju igru preoblačenja pretvorila u umetnost, Lana je mešavina mitova i priča koje su drugi napisali. Ona je stilistički šablon prefeminističke Amerikane na pola puta između urbane perfekcije i kamp-prikolice, između Stepforda i Visterija Lejna, između Beti Drejper i Džoan Heris. Ona je holivudska fantazija nastala na saradnji i sukobu sa indie svetom. Sve to najbolje vidimo u recepciji njenog debi albuma Born To DIe. Na njemu Lana je lik nastao od različitih maski: ona je istovremeno iskrena i emotivna žena i nešarmantna seksi lutka (Endi Gil, The Independent), Lolita sa glasom Beti Bup (Rendal Roberts, LA Times) i dete koje peva omiljene pesme svoje bake (Jon Karamanika, NY Times), vlažni san Dejvida Linča i nenamerna parodija Marlene Ditrih (Sol Sinkuemani, Slate).
Gde je, onda, prava Lana Del Rej?, zapitaće se mnogi. Pa, negde drugde, kao, uostalom, i sam život. Jer, nema jedne Lane Del Rej, već onoliko Lana Del Rej koliko ima njenih kritičara i obožavalaca. I njihovih fantazija, umišljanja i,pre svega, želja.
Jer, ljudska je želja neistrošiva kao apetit. Ona je bliža nama nego što smo mi sami sebi, ali je problem što objekt želje nikada ne može biti dostignut. Upravo stoga, izgubljeni original je nemoguće ponovo pronaći, jer on nikada nije ni postojao. Ni u slučaju Skotijeve Madlen u Vrtoglavici, ni u slučaju Pištine Bernardijeve sobe, ni u slučaju Lane del Rej. Zato smo posle borbe sa željom uvek prevareni i poraženi: „na ivici ludila, ali sa ludom nadom“.
Ili je i sve to samo hičkokovski Mekgafin?