Pripremala sam se za ovaj događaj kao period kada neću moći da
govorim ono što mislim. Ne znam šta zapravo osećam zbog smrti kraljice
Elizabete, jedinog britanskog monarha u mom životu, jer su mi poštovanje
i divljenje prema njoj oduvek usađivani kao obavezni sastav, bez
alternative.
Za nas manjine u Britaniji smrt monarha se
ispostavlja kao test lojalnosti, patriotizma i statusa „dobrog
imigranta“. Podelili smo se u dve kategorije: one koji se trude da
polože taj test učestvujući u nacionalnoj žalosti većine i one koji su
svesni štete koju je njima i njihovim zemljama nanela Britanija i koji
se sklanjaju i ćute.
Ali patroliranje javnim govorom nije uspelo.
Društveni mediji su preplavljeni mučnim sećanjima na nasleđe koje
britanski establišment odbija da prizna. Pljačka zemlje i dijamanata u
Južnoj Africi, zločini koji bukvalno krase kraljičinu krunu. Stradanje
ljudi od nasilja koje je nanela njena vlada u Keniji, zemlji u kojoj je njena vladavina i započela. Ožiljci genocida
u Nigeriji nakon prve decenije njene vladavine. Za britanske manjine
elizabetanska era je doba razobručenog rasizma. Ni medijski linč crnog radijskog voditelja i bivšeg fudbalera Trevora Sinklera nije zaustavio globalnu provalu istine o svemu tome.
Težak
zadatak izgovaranja istine u Britaniji navikloj na priče o svojoj
slavnoj prošlosti uvek je bio neravnopravno raspoređen i uvek su ga
obavljali najpotlačeniji podanici imperije. Dok ovo pišem naše priče se i
dalje brišu. Tokom Elizabetine vladavine, kažu nam na BBC-u,
kolonije su „stekle nezavisnost“, ali se ne pominju ljudi zatvarani i
ubijani u borbi za sticanje nezavisnosti, od Zlatne obale do Kipra, od
Indije do Malaje.
Sećanje na traume nije jedinstveno. Jedna od
posledica imperijalne politike koju je kraljica Elizabeta
personifikovala je da se njeno nasleđe nejednako pamti u našim
zajednicama. Ljudi koji su bili robovi učeni su da je njihova
asimilacija u kulturalno superiorno carstvo bila napredak. Porodice
poput moje u Gani doživele su nasilje kolonijalizma, a zatim bile
naterane da poveruju da je ono bilo opravdano.
Nikada neću
zaboraviti posetu Luku nezavisnosti u Gani, prvoj zemlji u Africi koja
se oslobodila stega britanske imperije. Prošla sam kroz lučnu kapiju
koja simbolizuje ulazak u slobodu, sa crnom zvezdom na vrhu. S druge
stane me je dočekala realnost: na spomen-ploči je pisalo da je ta
sloboda posvećena kraljici Elizabeti Drugoj.
Bila
je to lekcija da ni u našoj slobodi mi nismo slobodni. Od nas se
očekuje da budemo zahvalni zato što smo bili kolonizovani. Od žrtava
rasizma se očekuje da dokažu da rasizam postoji. Dok crni Britanci umiru
od državnog terora kao nenaoružani Kris Kaba, vesti o protestima
crne zajednice zbog toga prigušene su pričom o pripremama za kraljičinu
sahranu. U meri u kojoj se uopšte priznaje da su crni životi važni,
sada za to svakako nije dobar trenutak.
Saosećam sa svima koji
oplakuju kraljičin odlazak. Dugi kontinuitet njene vladavine mnogima je
bio snažan oslonac i sada su uznemireni i nesigurni. Bliska mi je ta
anksioznost. Britanska imperija je po svojim kolonijama iscrtavala nove
granice i ukidala vekovne tradicije. Naši preci su regrutovani za
dobrobit Britanije iz razloga i pod uslovima koje moja generacija još
uvek pokušava da shvati. Mi dobro poznajemo osećaj prekida kulturalnog
kontinuiteta. Mnogi u Britaniji su uživali na naš račun.
Ako je kontinuitet apstraktna tema, evo nekih konkretnijih zamki kraljevske simbolike. Prošle nedelje je u pompeznom nekrologu Economista istaknuto da kraljica „potiče iz dobre hanoverske loze“. Ako vam ovo liči na propagiranje bele supremacije, u pravu ste.
Kada
me budu kritikovali zbog ovog teksta, jedna od optužbi će biti da nije
trebalo da govorim o rasi kada je u pitanju klasna eksploatacija. To nas
vodi do drugog stuba rojalističke ideologije. Kraljica je bila oličenje
klasnog sistema. Njena uloga, kao i uloga kralja koji je nasleđuje,
jeste da sedi na vrhu klasnog sistema, u hijerarhiji koju je odobrio sam
bog. U nekim slučajevima to je teško razlikovati od pomisli da je ona
sama bila bog. Autorima britanskih tabloida za sada se ukazala u dugi i oblaku.
Do
nekih promena je došlo, ali rasni i klasni sistem koji oblikuje naše
sudbine ostao je isti. Genijalnost naše monarhije je u tome što ona
ljude kojima bi demontaža tog sistema najviše koristila pretvara u
strastvene podanike krune.
Ako bih sve to ostavila po strani,
možda bih mogla da oplakujem kraljicu, vrednu staricu koja je bila
simbol moje zemlje čitavog mog i života mojih roditelja. Ali ne mogu da
je razdvojim od poretka koji je odbijao da prizna našu stvarnost i
odbijao i da pokuša da je promeni.
Nikada nisam mogla da
učestvujem u poricanju prošlosti ove zemlje. Ali prošle nedelje cela
Britanija je sa gubitkom svoje kraljice izgubila i luksuz tog poricanja.
Afua Hirsch, The Guardian, 13.09.2022.
Prevela Milica Jovanović