Marić je po profesiji
akademski slikar, a objavljuje i poeziju. Muzičku karijeru započeo je svirajući
po klubovima, gdje se kalio i spremao za veću scenu. Iza sebe ima dva studijska
albuma Zemlja snova i Pusti svetlost na put, te saundtrek album The Final
Adventure of Kaktus Kid. Komponovao je muziku za film Realna priča. Objavio je
zbirku poezije Na margini i dobitnik je nagrade Strune od svetla, koja je
vezana za poeziju. U razgovoru sa Nenadom Marićem saznali smo kakvo je njegovo
mišljenje o sadašnjoj muzičkoj sceni.
Ovog ljeta gostovaćeš na Tjentištu. Šta ti znači svirati na jednom takvom
istorijskom mjestu?
Iako se vreme promenilo,
ne može se izbeći simbolika koju Tjentište nosi u sebi a to je borba protiv
fašizma, pobeda nad istim. Tako da za mene, svirati na takvom jednom
istorijskom mestu ima to značenje jer te pobede koje su tada dobijene, nažalost
nisu uspele da iz korena uklone ideju fašizma koja je mutirala u sveopšte
ludilo kojem svedočimo. To je jedan važan simbolički sloj, pored
profesionalnog, čisto muzičkog, nastupa na festivalu. Takođe, neko ko nije imao
prilike da posluša uživo to što radim, sada ima šansu da da sebi šansu i poveže
se ili se ne poveže sa tim.
Da li si prije boravio na Sutjesci?
Za vreme pandemije,
prolazio sam tuda na putu za Foču i Trebinje, gde sam nastupao u duo sastavu na
Ok karavan festu, sa svojim kompanjonom i kontrabasistom Miladinom Stojkovićem.
Uživali smo u putu, to je kraj sa veličanstvenom prirodom. Ovo će biti prvi put
da ću se malo duže zadržati i nastupiti sa bandom koja me prati.
U posljednje vrijeme rado si slušan muzičar širom regiona, da li misliš da
se polako vraća na scenu kvalitetnija autorska muzika?
Ne znam, nisam siguran,
ima svega. Kvalitetne muzike će uvek biti iako imam utisak da već duže vreme,
sve što nosi nekakav dublji sadržaj, u čemu god to bilo, biva odgurnuto negde u
neku nišu, nekakav ćošak, da ne ometa prosek, opštu i lošu, kič zabavu koja
divlja u susret, po meni, zalutalom ”novom svetu” koji se poprilično
komforno, agresivno i vrednosno-siromašno nameće auditorijumu. Čast izuzecima u
svakom smislu, naravno. Od ideja onih, koji strasno žele da vedre i oblače,
zavisiće i kvalitet muzičkog, ne samo muzičkog, vazduha koji udišemo.
Ti si muzičar, pjesnik, ali i akademski slikar da li si ti dokaz da ipak
naša publika priželjkuje više umjetnika na sceni?
Jedan deo obrazovane i
sofisticirane publike svakako to priželjkuje kao i moja malenkost, neki od njih
su otišli preko grane, neki nisu ni svesni da im je to potrebno. Ukusi su kod
ljudi različiti, ozbiljnije sadržaje prihvatiće ozbiljnija, obrazovanija
publika, uvek u manjini. I toj publici treba i ponuditi kvalitet koga vidim i
čujem da postoji, u potenciji i katkad radosnoj realizaciji, uprkos opštoj
klimi. Bilo bi dobro da cveta hiljadu cvetova ali dok jedni ne razlikuju korov
od cveta, drugi pak cvet vide kao korov, avaj.
Ko je tvoj muzički uzor i zašto?
Ima ih dosta, uglavnom
kantautori, pojedinci. Ima i bendova takođe koji su itekako uticali i dalje
utiču na to što radim. Da ne nabrajam, već da probam da uhvatim nekakvu
zajedničku nit. To su ličnosti kod kojih osećam autentični odgovor na emociju
ili situaciju, iz života, kroz muziku i pesmu koja kao da nosi jedno te isto
pitanje: biti ili ne biti? To me ohrabruje i inspiriše, daje mi snagu da
nastavim dalje a takvih ličnosti, uzora itekako ima u bogatoj rokenrol kulturi.
Reklo bi se da si ti autor koji kao da je došao iza osamdesetih godina,
zašto danas nema više kvalitetnih novih tekstopisaca i kompozitora?
Komformizam. Mišljenja sam
da je došlo do izvesnog zasićenja, muzika nema isti status u društvu kao što je
imala osamdesetih godina prošlog veka, da ne pričam o šesdesetim, sedamdesetim
pa čak i devedesetim. Tehnologija je uticala na to da se organski uradak,
kontakt, život, potcenjuje a uradak mašine precenjuje i to je po meni jedna opasna
stvar, bez da sam ludista, uz svest da je i rokenrol jednim delom bio proizvod
tehnologije ali je nosio humanije i dublje sadržaje. Trebalo bi tu naći meru
ako ni zbog čega drugog ono bar zbog zdravog razuma.
U šta se naša scena pretvara, čini se da ima sve više kiča i u rokenrol
muzici?
Ima zvuka i boje
rokenrola, poze ali kao da fali više prostora, više izraza, stava, vezivnog
tkiva za realan život dok realan život stoji rascepljen u očima takođe
rascepljenog, atomizovanog čoveka koji je takođe
upao u komfor.
Nije to laka stvar, nije to lako raditi. Rokenrol je sa druge strane
opstruiran, sistemski, glavni mediji ga ignorišu. Odavno već nema ozbiljnog
uredništva na bitnim mestima da bi kakav takav kvalitet u nekoj većoj meri
došao do šire publike i eventualno joj pomogao da se i ona razvija.
Tvoja karijera teče već preko petnaest godina i objavio si tri albuma. Da li
je zapravo recept kvaitetne muzičke karijere da se ništa ne postiže preko noći?
Nema pravila, ne znam da
li je to recept, u mom slučaju je više usud, kada se traže nekakvi putevi
kojima je retko ko prošao ili kojima niko nije išao ili kojima su mnogi
prolazili, ostavljali tragove pa često i meni pomognu da pogledam celu stvar iz
nekog drugog ugla. U suštini, nema recepta za ozbiljnije muzičke tragove ali
ima nekakvih zakona višeg reda a ja sam samo jedan od onih u pokušaju.
Šta je to što te drži da
se baviš muzikom, da li je bilo trenutaka kada si htio da odustaneš od svega?
Naravno, i dan danas mi se
dešava da se zapitam ali kod mene još uvek taj tas čvrsto stoji na strani
izbora za baviti se time. Za sve to me drži talenat koji mi je dat i koga
pokušavam ne izdati uz sva iskušenja koja znaju da budu poprilično nezgodna.
Planovi nakon Tjentišta.
Pripreme za sledeći album,
koncerti, rad na novim pesmama, sve u svemu, izvesnost I neizvesnost.