The Last of Us, foto: Liane Hentscher/HBO
Dok čekamo ponedeljak i tobože strepimo šta će biti u Briselu, bacimo malo pogled na TV. S novom serijom „The Last of Us“ na HBO-u stigli smo do 6. epizode. Ostalo je da vidimo još tri. Serija se našla pred publiku sredinom januara. Epizode se postavljaju na platformu HBO-a po jedna početkom svake nedelje. I odmah u januaru, dakle već posle dve puštene epizode, HBO donosi odluku da serija ide u drugu sezonu.
Ko je zavoleo seriju „Sandman“, seća se kako je strepeo da li će, pošto se serija završila i pošto smo odgledali i bonus epizodu (gotovo pa najbolju), biti druge sezone. Pogotovo ako je gledalac čitao predložak, istoimeni strip Neila Gaimena i znao što je sve još ostalo da se vidi na ekranu. Dobro, Netflix (iza „Sandmana“) poznat je po surovosti kada treba ugasiti neku seriju, pogotovo one bolje (recimo, izvanrednu „The OA“).
HBO (iza „The Last of Us“) nešto je drugačiji i, izgleda, popustljiviji (takvim se nedavno pokazao i prema prequelu „House of Dragon“, znatno slabijem od uglavnom odlične „Game of Thrones“). Pri tom, sa više od 20 miliona gledalaca prve epizode u prvoj nedelji, reklo bi se da nije trebalo mnogo razmišljati o nastavcima „The Last of Us“. Uz to, jedan od kreatora serije je Craig Mazin (jeste, njegov je bio i izuzetni „Černobilj“), a predložak istoimena popularna video igra – dakle, sve se poklopilo da se dobije dostojni TV naslednik „The Walking Dead“, s mnogo sezona (preciznije 11 sezona, 171 epizoda).
Samo što, nažalost, „The Last of Us“ nije „The Walking Dead“. Strip Roberta Kirkmana po kome je urađen „The Walking Dead“ pokazao se kao znatno bogatiji predložak od video igre na osnovu koje je Mazin osmislio „The Last of Us“.
Ovde smo već pričali o poreklu priča o zombijima. Njihov koren je u voodoo religiji, gde izvor straha nisu bili oživljeni mrtvaci, već vrač koji je bio u stanju da njima upravlja. S promenom konteksta, završivši u popularnoj kulturi uglavnom belih ljudi, u prvim decenijama 20. veka, nestaje vrač iz izvorne priče, a ostaju samo živi mrtvaci. Strah koji oni izazivaju u tim prvim fazama korišćenja mita u svrhe zabave čvrsto se vezivao za rasnu diskriminaciju i moguću osvetu diskriminisanih nad svojim tlačiteljima.
Negde od sredine 20. veka, stvari se opet menjaju iz korena. Boja kože odlazi u drugi plan, da bi se u fokusu našla – apokalipsa. Priča o kraju sveta, o uništenju civilizacije, o borbi da se sačuva ljudskost, a zapravo preispitivanje ima li ičega vrednog u vezi s ljudima što bi trebalo sačuvati – to su nove okosnice popularnih priča o zombijima. „The Walking Dead“ je jedan do u beskraj elaborirani ogled o tome šta civilizacija i ljudsko društvo jesu, te šta bi trebalo da budu. Gledalac se seća, na početku gledamo glavne junake u situacijama kada moraju nešto da preduzmu i pitaju se da li je moralna odluka u datoj situaciji ujedno i najbolja. S vremenom, s ličnog plana, serija prelazi na zajednicu i bavi se mogućim oblicima uređenja zajednice, među kojima se traži najbolji.
„The Last of Us“ je sve to isto, ali s mnogo užim fokusom, bez zamaha i obuhvata „The Walking Dead“. Naravno, tek je prva sezona, i tek smo videli prvih 6 epizoda, ali po tome kako se razvija priča i kako su postavljeni karakteri, teško je naslutiti od čega će autori napraviti drugu sezona. Ako se čitaocu serija dopada, neka mi ne zameri što ću reći da smo najbolje iz serije videli u prvoj epizodi i to u njenih prvih pola sata. Veza s aktuelnim klimatskim promenama i gljivama ubicama postavljena je maestralno. Ne sećam se da sam nedavno gledao bolji početak neke serije.
U tih prvih pola sata daće nam se i sva motivacija glavnog junaka Joela (igra ga neobično uverljivo Pedro Pascal). Sve što dalje budemo gledali u priči, vrteće se oko Joelovog pokušaja da bude bolji roditelj nego što je bio za svoje dete. Gde se bolji uglavnom svodi na boljeg čuvara/zaštitnika devojčice (potencijalne spasiteljke čovečanstva, što je klasični motiv epske fantastike),1 koja sticajem okolnosti ulazi u njegov život i stavlja se pod njegovu zaštitu. Serija je stalno na ivici da uđe u ozbiljno preispitivanje šta to znači biti roditelj i šta su odgovornosti roditelja,2 ali kad god priča dođe na taj rub, autori se povuku nazad kao da se boje da glavne junake povuku u tom smeru.
U vezi sa tim je i drugi potencijalno jak pokretač priče – da li roditelj ima veću obavezu prema svom detetu ili prema zajednici čiji su dete i on/ona članovi? Na taj pogon priča bi mogla raditi u nedogled, ali se ni on ne koristi: ne samo što autori ne naglašavaju taj aspekt priče do kraja (iako bi im u tom smislu video igra išla naruku), nego jedva da ga tu i tamo okrznu. I to ne u glavnom toku svoje priče, nego u rukavcima, poput onog iz sada već čuvene/notorne (zavisi iz kog se ugla gleda, konzervativnog ili progresivnog) treće epizode, gde se idilični ljubavni odnos između dvojice muškaraca razvija u potpunoj, i oružjem branjenoj izolaciji.
Naravno, treba se strpeti i videti šta će se dogoditi u preostale tri epizode i, razume se, u novoj sezoni. Ono što se čuje, da će u novoj sezoni glavni junaci, devojčica od koje (možda) zavisi opstanak čovečanstva, i njen zaštitnik, završiti na nekoj izolovanoj farmi gde će se verovatno braniti od uljeza – ne obećava, ako je tačno.
Za sada, u ovih 6 epizoda, gledamo slabiju verziju priče koju je vešto elaborirao Cormac McCarthy u svom romanu „Cesta“. Čitalac se seća, u „Cesti“ otac i sin putuju s jednog na drugi kraj sevrnoameričkog kontinenta, pošto je planetu zadesila bezmalo kataklizma. Bežeći od hladnoće prema jugu, otac, za koga je jasno da su mu dani odbrojani, pokušava da sinu prenese znanja i veštine bitne za opstanak. I kako to dolikuje žanru kataklizme ili postapokalipse, očevi nauci su zapravo sažetak ocene o dostignućima i promašajima čovečanstva u celini i ljudskih bića kao (ne)moralnih pojedinaca. Jeste, sve isto kao u „The Last of Us“.
S tim što McCarthyjev roman prelazi tek nešto više od stotinjak strana, a „The Last of Us“ pretenduje na trajanje. „The Walking Dead“ je mogao ići 11 sezona naprosto zato što je od početka bilo mnogo karaktera u priči. Ne mislim da nipodaštavam Kirkmanovu priču, daleko od toga, kada kažem da je to svojevrsna zombi ili horror sapunica: reč je naprosto o izabranom modelu pripovedanja. U osnovi „The Last of Us“ stoji sasvim svedena priča s malim brojem važnih karaktera (što je logično ako je u fokusu odnos roditelj-dete). Jednom kada prestanu da se kreću, junacima više neće imati šta da se dogodi. Ali, držati ih stalno u pokretu, i tako održavati pogon priče, nije srećno rešenje na duge staze, pa čak ni za 6 epizoda.
Što ne znači da gledalac nema čemu da se raduje. Naprosto su se autori serije predivno dosetili da ulogu okrutne vođe pobunjenika daju Melanie Lynskey. Čitalac se ove glumice najverovatnije seća iz serije „Dva i po muškarca“, gde je savršeno odigrala komšinicu slepo zaljubljenu u glavnog junaka. Lynskey blista i u odličnoj seriji „Togetherness“. Pojavljuje se nakratko i u „Don’t Look Up“. Kako god, ja je nisam gledao da igra surove i zle karaktere (naravno, ako izuzmemo njen prvi – reklo bi se, nedokučivi – film „Heavenly Creatures“ iz 1994). I kako to biva, Lynskey, sasvim prikladno za priču u „The Last of Us“, širi oko sebe jezu kad god je na ekranu (dakle, slično kao u „Heavenly Creatures“), i to baš zato što se našla u ulozi u kojoj je inače ne očekujemo (jer smo potisnuli film iz 1994).
Za sam kraj, vredi još reći da je 6. epizodu serije režirala Jasmila Žbanić, kao što znamo, rediteljka odličnog filma „Quo Vadis, Aida“. Koliko god Žbanić objašnjavala da je u kruto postavljenim okvirima autora serije ipak imala prostora da se individualno izrazi, to se ne vidi. Što zapravo nije ništa loše i daleko je od zamerke. To u stvari znači da Žbanić savršeno vlada zanatom i da u vrhunskim/skupim produkcijama ima mesta za nju. S druge strane, šteta je što se autori serije nisu više oslonili na Žbanić, ne samo u toj jednoj epizodi, nego kada su uopšte postavljali seriju: ona bi svakako imala šta da im kaže i o kraju sveta (kakvim smo ga znali) i o preživljavanju.
Peščanik.net, 24.02.2023.
________________
- Da se u seriji ukrštaju obrasci više žanrova – epske fantastike, horrora, priča o zombijima, apokalipse – nije sasvim nevažna činjenica. Svaki od tih žanrova sa sobom nosi specifični pogled na svet. Epska fantastika, kao i horror uostalom, uglavnom je izrazito konzervativna (iako ima izuzetaka), dok se priče o apokalipsi dodiruju s utopijskim pričama. Taj sudar konzervativnog i, uslovno rečeno, progresivnog, u seriji ne samo da još nije razrešen (što je u redu), nego je pitanje da li će se naposletku razrešiti i da li su ga autori uopšte svesni (što je već slabost, jer priču čini nekoherentnom).
- Naravno, tematizuje se i odnos dece prema roditeljima: glavni junak gubi dete koje – da tako kažemo, iako ne zvuči baš najbolje – dobro poznaje i dobija dete s kojim tek treba da izgradi odnos. To drugo dete mu je strano, iritira ga, ali on mu ostaje privržen i spreman je da ga zaštiti po svaku cenu. Zapravo, taj drugi odnos je prava slika roditeljstva i pokušaja da se premosti neminovni jaz (možete ga nazvati generacijskim, ako hoćete) između roditelja i deteta.