Nije šećer taj od kog smo zavisni i zbog koga se mnogi od goje. Prema istraživačima sa Univerziteta u Edinburgu, zavisni smo od samog konzumiranja hrane, piše Gardijan.
Nova studija pokazuje da nismo zavisni od šećera ili čokolade na isti način na koji možemo da budemo zavisni od droge, ali da možemo da postanemo zavisni od samog konzumiranja hrane
Nije šećer taj od kog smo zavisni i zbog koga se mnogi od goje. Prema istraživačima sa Univerziteta u Edinburgu, zavisni smo od samog konzumiranja hrane.
Njihova nova studija koju je finansirala EU kaže da pravi problem koji se krije iza našeg nezdravog unosa hrane leži u psihološkom porivu da jedemo zbog uživanja i zadovoljstva u konzumiranju hrane. Dodaje takođe da pretjeran unos hrane predstavlja poremećaj u ponašanju sličan onom koji kockare tjera da se stalno vraćaju aparatima ili stolovima u kazinu.
Umjesto što brinemo zbog određenih sastojaka, trebalo bi da se bavimo razlozima zbog kojih ljudi previše jedu i pokušamo da im pomognemo da jedu manje, kažu oni.
“Ljudi pokušavaju da nađu racionalna objašnjenja za prekomjernu tjelesnu težinu i lako je okriviti hranu. Neki ljudi zaista imaju odnos prema određenim vrstama hrane koji je sličan zavisnosti i mogu da unose pretjerane količine hrane iako znaju koji su rizici po njihovo zdravlje. Nove mogućnosti za liječenje se mogu otvoriti ako ovo stanje posmatramo kao bihejvioralnu zavisnost umjesto zavisnost od određene supstance”, kaže dr Džon Menzis (John Menzies), istraživač-saradnik iz Centra za integrativnu fiziologiju na Univerzitetu u Edinburgu.
Kao članovi konzorcijuma NeuroFAST, projekta koji finansira EU i koji proučava neurobiologiju ponašanja pri konzumiranju hrane, zavisnosti i stresu, na ovom istraživanju sarađuju univerziteti u Edinburgu, Aberdinu, Geteborgu, Esenu, Utrehtu i Santjagu de Kompostela.
“Vodi se debata oko toga da li šećer izaziva zavisnost. Trenutno ima veoma malo dokaza koji podržavaju ideju da bilo koji sastojak, vrsta hrane, aditiv ili kombinacija sastojaka mogu da izazovu zavisnost”, izjavila je prof. Suzan Dikson (Suzanne Dickson) sa Univerziteta u Geteborgu, koja je koordinator NeuroFAST-a.
Ovaj rad, objavljen u časopisu Neuroscience & Biobehavioral Reviews, kaže da strategije prevencije gojaznosti treba da se usmjere ka “zavisnosti od konzumiranja hrane” – i predlaže da ovaj problem treba posmatrati kao psihološki poremećaj koji treba unijeti u naredno izdanje biblije za psihijatre u SAD-u, Dijagnostički i statistički priručnik za mentalne poremećaje (DSM-5), kao “poremećaj koji nije povezan za određenom supstancom”.
Takav potez bi naveo one koji misle da DSM klasifikacija predstavlja mogućnost za farmaceutske kompanije da prodaju više lijekova, barem u SAD-u, da preispitaju takav stav. Nažalost, i tako ima veoma malo uspješnih i bezbjednih lijekova za mršavljenje. Međutim, bilo bi korisno da nova klasifikacija “zavisnosti od konzumiranja hrane” dovede do toga da gojazne osobe koje se bore da smanje unos hrane dobiju prijeko potrebnu psihološku podršku.