Biografija reditelja Kokana Mladenovića merena brojem pozorišnih
režija je impresivna, potvrđena je i dvocifrenim brojem najznačajnijih
pozorišnih nagrada, a najviše kvalitetom predstava koje su, najčešće,
bile pozorišni događaj prvog reda i vremenom sticale status kultnih
predstava tvoreći čvrstu arhitekturu našeg pozorišnog života. Na
poslednjem Sterijinom pozorju
njegova predstava „Poslednje devojčice“ ovenčana je sa tri Sterijine
nagrade: kao najbolja predstava, a Steriju su dobili i Mladenović za
režiju i Maja Pelević za tekst. S obzirom da je Kokan Mladenović od one
vrste umetnika koji se ne zatvara u nišu svog posla, već promišlja i
scenu van pozorišnih sala gde su na repertoaru neke druge predstave i
neki drugi glumci i reditelji koji režiraju stvarni život, ovaj razgovor
je usmeren u tom pravcu.
Razgovaramo na dvogodišnjicu građanskih protesta u zbog
pokušaja da se ponovo uvede vanredno stanje tokom korona epidemije.
Vidite li povode i kapacitete za neki novi bunt?
– Povoda ima svakodnevno. Imamo državu kojom, protiv ustava i zakona,
vlada jedan čovek; imamo direktnu spregu države i mafije, do mere da ne
znate gde se jedan pojam završava a drugi počinje; imamo sveukupnu
estradizaciju života i pretvaranje države u rijaliti program u kome se u
blatu rve sedam miliona ljudi, uz blagoslov crkve, sudstva i policije;
imamo zakone koji važe samo za sirotinju i radnike koji se kao robovi
iznajmljuju desperadosima neoliberalnog fašizma… Imamo dakle dnevni
povod ne za proteste, već za revoluciju, ali kad se dotaknemo
kapaciteta, tu počinju problemi. Mislim da ćemo, da bismo došli u
poziciju da oteramo ovu vlast, morati prvo da oteramo najveći deo naše
nesposobne i korumpirane opozicije.
Vi ste se i kroz profesionalni angažman i kroz javne nastupe
deklarisali kao čovek bunta i nepristajanja. Kad sumirate rezultat
takvog stava, vidite li učinak Don Kihota ili čoveka koji je, barem u
domenu onoga što radi, otkrilio vrata slobode i za druge?
– Čehov kaže:“Ja nisam ni liberal, ni konzervativac. Meni je sveta
čovekova sloboda, sloboda od sile i laži.“ Duboko verujem da se
pozorište, ako je pravo i smelo, bori upravo za one postulate društvenih
vrednosti na kojima počiva svako idealno demokratsko društvo. Trenutno
se na repertoarima teatara u osam zemalja igraju 24 moje predstave,
koje, na godišnjem nivou, vidi oko 150 000 gledalaca. Ja uopšte ne
mislim da je to mali broj potencijalnih sagovornika, naprotiv, verujem
da je to masa koja može da utiče na kreiranje društva u kome živi i da
teme koje pokrećemo, pitanja koja postavljamo i način na koji ukidamo
laž u komunikaciji sa našim gledaocima, naviknutim da budu lagani i
manipulisani, mogu, kamen po kamen, predstavu po predstavu, da poprave
svet koji se raspao pred našim očima.
Imate li utisak da i sama mogućnost slobode na neki način
plaši ljude, da su rezervisani prema toj mogućnosti i da, vapeći za
slobodom, ipak biraju pokornost i hod pognute glave?
– Sloboda je, kao i hrabrost, nešto što ne zavisi od onoga ko vam
otima slobodu, ili vas ugrožava, već zavisi od nas samih, našeg morala,
naše etike, naše spremnosti da se za svoju slobodu borimo i izborimo.
Problem u toj borbi je što borba traži žrtve, a na našoj javnoj i
političkoj sceni jako je malo onih koji su spremni da ugroze lični
komfor, lične interese i da se bez zazora upuste u borbu za slobodu. Iz
ove perspektive, suživota sa stotinama hiljada kukavica i podanika, još
veličanstvenije deluju imena Josipa Broza Tita, Koče Popovića, Moše
Pijade i hiljada onih koji su imali hrabrosti i integriteta da se za
slobodu bore i izbore, bez obzira što su u toj borbi, u zatvorima i
ratovima, proveli najbolje godine svog života.
Da li ste razmišljali kako se dogodilo da narod koji u svom
nacionalnom karakteru baštini junaštvo kao jedan od bazičnih principa,
sklizne u kukavičluk i vrati se rajetinskom mentalitetu?
– Mi smo uradili sve da kompromitujemo veličanstvenu epopeju srpske
vojske u Prvom svetskom ratu i herojstvo jugoslovenskih partizana i
antifašista u Drugom ratu, rehabilitujući kvislinške pokrete, četnike,
Ljotićevce, Nedićevce, pa i samog ratnog zločinca Dražu Mihajlovića. U
zemlji gde su heroji, ubojice i zločinci, Ratko Mladić i Radovan
Karadžić, iluzorno je govoriti o herojima i heroizmu. Da bi se prestalo
biti rajom, mora se imati osećanje morala i pravdoljubivosti. Na žalost,
u ovoj zemlji je nepodvlačenje crte nad našom sramotnom istorijom
devedestih, u sprezi sa medijima kojima je govor mržnje upisan u
osnivačke povelje i sistemom obrazovanja koji vas neće suočiti sa
činjenicama o pogreškama sopstvenog naroda, niti će vam razvijati
kritičko mišljenje, jer ni kritika ni mišljenje nisu potrebni u ovom
partokratskom Diznilendu. On je doveo do toga će se mladi ljudi mnogo
radije učlaniti u pomladak stranke na vlasti, ili u ekspoziture te
stranke zvane navijačke grupe, nego što će otići u šumu i otuda se
vratiti kao oslobodioci svoje osramoćene zemlje.
Koja je to dobitna kombinacija aktuelne vlasti kojom upravlja građanima i drži ih u pokornosti?
– Industrija medijskih laži, kreiranje nove nacionalne mitomanije,
pretvaranje proletarijata u prekarijat, zavisan o povremenim,
privremenim i loše plaćenim poslovima, kriminalizacija svih poluga
vlasti i njihovo ustrojstvo po principu mafijaške organizacije, sa jedne
strane, a ponižavanje sistema obrazovanja i institucija kulture, uz
nemilosrdan obračun sa medijima i pojedincima koji misle suprotno
vladajućoj većini, ili se uopšte usudjuju da misle, sa druge.
Očekujete li nešto od novog saziva Skupštine, opozicije u njoj i kakva mislite da će biti nova vlada?
– Nova vlada će nastaviti kontinuitet kršenja ustava i novi premijer
će svakako biti marioneta predsednika države i njegove interesne grupe.
Očekujem da će opozicija uspeti da pokaže svoju moć, svoju političku
disonantnost i svoju sklonost ka kompromisima, ne bismo li napokon
saznali ko jeste, a ko nije opozicion. Svaki put kad se menja sastav
skupštine ja se iznova divim Tomi Rosandiću, autoru monumentalnih
skulptura ispred Skupštine, koji je još onda shvatio da je suštinski
posao onih koji sa najboljim namerama ulaze unutra, nemilosrdno rvanje
sa konjima.
Na koji način će Aleksandar Vučić trošiti novi mandat i ima li išta novo što bi se moglo reći o njegovoj vladavini?
– Aleksandar Vučić će nastaviti da bude ono što jeste, a mi ćemo,
jednom, morati da crvenimo pred unucima i objašnjavamo im kako je moguće
da je jedan ozbiljan i hrabri narod, u vremenu svog najvećeg
istorijskog posrnuća, imao za predsednike ljude poput Slobodana
Miloševića, Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića.
Vaša predstava “Pad“ obradila je temu gubitka života
nezaštićenih radnika, sada radnici masovno gube i posao i sigurnost.
Koja je to sudbina namenjena radničkoj klasi?
– Ne postoji radnička klasa. Postoje postiđeni ljudi koji rade i nose
pamperse u Juri; postoje iznajmljeni radnici, ucenjeni radnici,
zastrašeni radnici, postoje oni kojima upravljaju vlasnici pečenjara,
šoferi, partijski čankolizi, sa mesta direktora najvažnijih državnih
preduzeća. Da bi radnička klasa bila klasa, ona mora da poseduje klasnu
svest. Klasna svest podrazumeva svest o značaju radnika u procesu
proizvodnje, o njegovim ljudskim i sindikalnim pravima itd. Pogledate li
važeći zakon o radu, videćete da je on ukoričena masovna grobnica za
sve stradale i one koji će tek stradati u toj sprezi vulgarnog kapitala i
partokratskog upravljanja preduzećima.
U Ukrajini bukti surovi rat. Je li vas strah od nečeg goreg, od svetske ratne kataklizme?
– Rat u Ukrajini
je ogromna tragedija za pravdoljubivi svet i nesrećni ukrajinski narod,
ali je, istovremeno, i vulgarni trijumf centara moći i novca, kreatora
ratne i vojne industrije, onih koji sa ogromnim zadovoljstvom ratuju
protiv Rusije do poslednjeg Ukrajinca, prodajući tim istim nesretnicima
svoje prljavo oružje za stotine milijardi dolara. Nekad nisam siguran
šta mi je gadnije – ruska agresija na jednu suverenu zemlju ili način na
koji “demokratski“ svet brani tu istu zemlju. Ne mislim da će se sve
završiti svetskom kataklizmom, ali sam uveren da je, ako vanzemaljci
stvarno postoje, ovo pravi trenutak za totalnu okupaciju trećeg kamena
od Sunca.
Mahom radite i režirate sa “one strane“ Save i Dunava i u
regionu. Jeste li se definitivno oprostili od svoje beogradske karijere?
– To je pitanje za upravnike beogradskih pozorišta, ne za mene. Ja
samo znam da uspesi, nagrade, festivali, međunarodna priznanja, ne znače
ništa ako niste član ili bar simpatizer vladajuće partije, ili ako
niste kreativni kolaborant, zvani “ja se samo bavim pozorištem, a moje
pozorište je daleko od stvarnosti jer je opšte i umetničko.“ Za deset
godina sam u Beogradu režirao dve predstave. Mene su, jednostavno,
isterali u bolje, pa sam se, preživljavajući to progonstvo, veoma dobro
snašao u teatrima koji nisu trgovine za rasprodaju umetnosti, ili u
malim trupama u kojima je još uvek moguće istraživati ono najlepše i
najuzbudljivije u umetnosti pozorišta – istinu o sebi i svom vremenu.
Svaki put kada sa nekim malim, alternativnim trupama, na najvećim
državnim festivalima, trijumfujemo nad predstavama u koje su ugrađeni
milioni budžetskog novca i tone umetničkih sujeta, bude mi iznova
neprijatno koliko njima nije neprijatno zbog toga.
Voleo bih da sam mogao da vam postavim pitanje koje bi impliciralo barem neki optimizam. Ima li mu i gde mesta?
– “Optimizam je nedostatak informacija“, kako to kaže Lec, a ja verujem da je u pravu.