Svi ljudi koji se kreću u krugu onih koje na bilo koji način interesuje diskurs izvođačkih umetnosti (pretežno mainstream teatarske) znaju da postoji neko Narodno pozorište u Banjaluci. Pretežno centristička kulturna politika Beograda zanemaruje ostvarenja po udaljenijim kulturnim centrima, kao što je i preovlađajući stav da se svaki teatarski projekat iz unutrašnjosti graniči sa amaterizmom. Kultura negacije pospešila je razvoj višedeceniskog zanemarivanja i nedovoljnog praćenja teatarskih projekata, da elitizam prestonice ne bi uprljao ruke amaterizmom unutrašnjosti. No, to ne znači da takve sredine, i pored izvesnih glumačkih i kreativnih potencijala, i pored smelih pokušaja nisu izložene nevoljama koje ugrožavaju teatarske projekte. To se, pre svega, odnosi na teškoće da se odneguje pozorišna publika koja će na zreliji način prihvatati takve predstave i koja neće snižavati kriterijume i gurati teatarsku interpretaciju prema običnoj zabavi.
Sa sličnim problemom suočio se i reditelj Nikola Pejaković pri stvaranju predstave Povratak po tekstu Harolda Pintera koja je premijerno izvedena 3. novembra u Narodnom pozorištu u Banjaluci. Značajnim intervencijama u Pinterovom tekstu, zamenom engleskih imena likova domaćim (Stole, Lazo, Savo, Braco …) i smeštanjem priče u lokalni kontekst on je nastojao da dramu približi domaćoj publici. I sama Pinterova drama posmatrana iz jednog posebnog ugla, govoreći o traumatiziranoj porodici, mogla je da ima odjeka u iskustvima mnogih iz banjalučke publike. Pri tome reditelj je ipak pazio da ne promeni osnovnu strukturu narativa komada i da sačuva dijalošku dinamiku Pinterovog dela i njegov bizarni humor. No način na koji je publika primala, često urnebesnim smehom, taj humor uglavnom je svedočio o njenoj pretežnoj sklonosti ka estradnom, o odsustvu dugoročne teatarske edukacije koja bi se postizala upornim nizom kvalitetnih predstava. No to, očito, u ovom pozorišto nije lako postići.
Teško je, zato, i proceniti u kojoj meri je publici bilo prisno i ono što bi moglo da je iskustveno dodirne, a to su odnosi u porodici. Tu su braća koja žive u predgrađu (u originalu u severnom Londonu) puni i besa, ali i ljubavi. Ma da je kod nekih likova pasivna, agresivnost je konstantno stanje u porodici, što od početka njenu disfunkcionalnost čini vidljivom. No osnovni problem je bio: sačuvati izvornu napetost Pinterovog komada, pre svega podtekst koji je odlika Pinterove poetike, a da se vrednost te poetike ne izgubi i, istovremenmo, da se predstava približi publici. Teškoće da se taj problem reši ostavile su traga na njenu neujednačenost bila neizbežna. Iako, posebno u pojedinim glumačkim interpretacijama ili pojedinim scenama nije izostao vredan pozorišni doživljaj, ona je narušavala jedinstven osećaj komada. Publika je često neadekvatno reagovala publike jer su je zavodile najbanalnije replike i izmicalo joj dublje značenje teksta. Tako se za poznavaoca teatra javljala, uz ovu dramu, slika jedne uporedne drame: drame između potrebe da se instalira vredan pozorišni život u jednoj sredini i teškoća da se publika približi tim vrednostima.
Narodno pozorište u Banjaluci ipak održava poetiku koja nije dodvoravanje već aktivno pozivanje na promišljanje i edukovanje publike. Ono je borba protiv pasivnosti današnjeg gledaoca.
Preuzeto sa prijateljskog portala www.e-novine.com