Stiven Heler proveo je 33 godine radeći kao art direktor „Njujork tajmsa”, a preko dve decenije kao gostujući urednik magazina 
„Print”, „Bejslajn”, „Aj”… Trenutno je urednik „Aiga vojs: onlajn džornal ov dizajn”. Kao autor, koautor ili urednik izdao je više od sto knjiga o grafičkom dizajnu i popularnoj kulturi. Od toga je sa svojom suprugom i poznatom dizajnerkom Luizom Fil napisao oko dvadesetak knjiga za „Kronikl buks”.
Predaje istoriju dizajna na Školi vizuelnih umetnosti u Njujorku. Autor je brojnih uticajnih izložbi i dobitnik prestižnih nagrada.
Jedan je od vodećih autoriteta u oblasti kritičke misli o grafičkom dizajnu.
Koliki udeo u američkim političkim kampanjama ima grafički dizajn, a koliki TV nastupi, govori i skupovi pristalica?
Uz izuzetak Obamine predsedničke kampanje, rekao bih da je uticaj grafičkog dizajna zanemarljiv. U svetlu predsedničkih izbora i trenutne ekonomske krize, a postavljeno u širi kontekst, sve to ne znači mnogo više od običnog brendiranja.
Kad smo već kod poslednjih predsedničkih izbora, koliko kreirane slike mogu da budu odlučujući faktor u izboru jednog ili drugog kandidata?
Da budem iskren, ne znam šta je tačno prevagnulo u Obaminom slučaju, ali sam ubeđen da su grafička rešenja i grafički identitet koji je stvorio Obamin tabor imali snažan pozitivan efekat. Kod birača je probuđen osećaj ponosa što su deo jedne lokalne i spontane inicijative da se izabere prvi crni predsednik.
Senderov logo i poster Šeparda Fejrija koji nije bio zvaničnideo kampanje, glavni su vizuelni nosači Obamine kampanje. Prevazišli su granice SAD i postali savremeni simboli nade i promene. Koliko su sama grafička rešenja doprinela tome?
Senderov logo je zvaničan logo, naručio ga je Obamin izborni štab, dok Fejrijev poster nije naručen, ali je prihvaćen kao deo kampanje. Oba rešenja su simboli nade, a čitava kampanja i jeste bila jedno veliko slavljenje nade.
Slažete li se da kapitalizam ume da proguta nekadašnje revolucionarne slike i ispljune ih nazad kao sterilne proizvode masovne potrošnje? Neke političke slike,kao što su sovjetski posteri ili slika Če Gevare,odavno su izgubile moć, ali neke su i dalje prilično jake.
Da, naravno da se slažem. Sve što ima neki pop-kulturni potencijal biće upotrebljeno, i Če je najbolji primer. A onda imamo i znak peace(mir). U stvari, Isus Hristos je najbolji primer. Gledajtesamo koliko varijacija ima na tu temu. Ali,slava tog tipa ima i drugu stranu. Ukoliko lice ili simbol nisu zaštićeni vrlo čvrstim zakonom, dizajneri i trgovci mogu slobodno da ih upotrebe. Znatei samida je Gebels to najbolje shvatio kada je uveo zakon o zaštiti nacionalnih simbola. Mislim da većina stvari na ovoj planeti može da profitira od toga što je neutralizovana komercijalizacijom. Dobro, ugrišću se malo za jezik. Ne mislim da bi kukasti krst ili holokaust trebalo da budu trivijalizovani.
O odgovornosti dizajnera naširoko se diskutuje − koliko dizajner menja svet, može li i mora li da se bavi socijalnim pitanjima, šta to sve znači u korporativnom svetu, pa pitanje edukacije publike… Do koje se mere to uči u školi, ako se uopšte uči?
Uči se u školama više nego ikad. Mislim da su globalno zagrevanje, održivost, ozelenjavanje samo fraze, ali trud koji stoji iza njih je neodvojivi deo dizajnerske prakse i utiče na budućnost svih nas. Ovog leta počinjem sa školskim programom „Uticaj: dizajn za društvene promene” u Školi za vizuelne umetnosti. Upitanju je šestonedeljni program o društvenom preduzetništvu, a rezultat će biti da studenti urade nešto vredno za Njujork.
Nalazim da je Kameronov film „Avatar” snimljen za gledanje u 3D, jedan od najdvodimenzionalnijih filmova, i politički i vizuelno. Pada mi u oči nedorađen fiktivni svet i slavljenje čiste preproduciranosti. Ipak, našao je svoju publiku i ispostavlja se da je to film sa najvećom zaradom u istoriji. Vidite li problem ovde?
Da, u pravu ste. Nisam ljubitelj tog filma. Ako procenjujemo kreativnost, dosadan je, a fascinantan je iz potpuno drugog ugla. Kao i svaki film nastao u stresna vremena, i ovaj je napravljen da skrene pažnju sa problema. Pretpostavljam da je to dobro. Ovo je godina za razne apokaliptične filmove. Jako sam ih voleo kad sam bio mali jer su pričali priču koja je teško ostvarljiva. Ha-ha-ha! E sad može. I zahvaljujući kompjuterskim efektima i ostaloj tehnologiji, danas i vidimo da se dešavaju u stvarnom vremenu.
Mislite li da tolike opcije i prečice u digitalnom svetu čine dizajnere lenjima?
Lenjost nije baš reč koju bih upotrebio. Što više opcija imate, to više morate da se prilagodite sve većoj brzini. U filmskoj industriji određene stvari verovatno se lakše prave. Tehnologija je uvek neke stvari činila lakšima, a neke težima. Lenjost nije problem. Neznanje jeste. U tako bogatom medijskom okruženju postajemo sve gluplji, ne pametniji.
Ukratko, mislite li da su danas slike iz domena grafičkog dizajna više simptom nego uzrok i u kojoj meri su jedno, a u kojoj drugo?
Grafički dizajn je još jedna forma komunikacije uz video, slikarstvo, skulpturu, videoigre itd. Slike su, pretpostavljam, odraz i motivator kulture. Uvek zavisi od toga ko ih pravi i čemu su namenjene.
Preuzeto sa www.politika.rs