Ako oni žele rat, mi želimo mir. Ja samo pokušavam da povratim nešto od mog nacionalnog dostojanstva. Ovo je na „Fejsbuku”, dan pre nego što je poginuo u uličnim nemirima napisao egipatski umetnik Ahmet Basioni (1978–2011) čiji je rad izložen u paviljonu Egipta na ovogodišnjem 54. bijenalu u Veneciji.
Ahmet Basioni je godinu dana pre revolucije tokom 30 dana izvodio performans trčanja u mestu sa senzorima instaliranim u obući i na telu, sa namerom da taj akt prevede u vizuelni kodirani dijagram. Paralelno uz ovaj performans u paviljonu Egipta emituju se snimci sa trga Tahrir, gde je 28. januara Ahmet Basioni snimajući prelomne istorijske događaje poginuo. Iz egipatskog paviljona se izlazi sa osećanjem tuge i potresenosti, ali sa umetničkog aspekta možda baš ovaj rad predstavlja prekretnicu u dosadašnjoj izlagačkoj praksi ove zemlje fokusirane pretežno na izrazito tradicionalnu prezentaciju.
Broj zemalja učesnica uvećava se svakim bijenalom, pa je ovog puta bilo 89 nacionalnih prezentacija i 82 umetnika na centralnoj izložbi po izboru umetničke direktorke Biče Kariger (Švajcarska). Temu centralne izložbe Biče Kariger definisala je kao ILUMInacije (ILLUMIinations) kao igru značenja reči svetlost i nacije. Centralna izložba postavljena je, uobičajeno, u centralnom paviljonu u Đardinima i nekadašnjem industrijskom objektu Arsenali.
Prvi prizor pred posetiocem koji ulazi u centralni paviljon jesu tri velike Tintoretove slike. „Tintoreto je svetlost, ali i način na koji je svetlost predstavljena – nematerijalnost, intenzitet, epifanija”, kaže Karigerova. Prisustvo Tintoreta u bijenalskom svetu savremene umetnosti umetnička direktorka takođe tumači i kao mogući čin provokacije u odnosu na savremenu umetnost i njenu samodovoljnost, odnosno kao mogućnost uzajamnog dijaloga.
Loran Heđi, direktor Muzeja u Sent Etjenu, u izjavi za naš list prokomentarisao je centralnu izložbu kao „nekoherentnu i nedovoljno kvalitetnu”.
„Izložba u Arsenalima je haotična, a centralni paviljon ne razumem. Možda zato što ima mnogo ljudi, ne bih još sudio. Bijenala koja su radili Bonito Oliva, Žan Kler i Đermano Čelant imala su pravi koncept, za razliku od ovih potonjih koja sve više predstavljaju kvantitativnu akumulaciju”, rekao nam je Loran Heđi.
Na centralnoj izložbi u Arsenalima izdvajaju se radovi nagrađenog Kristijana Marklaja „Sat” sa projekcijama čuvenih svetskih javnih satova i insertima iz poznatih filmova sa kadrovima i likovima fokusiranim na vreme, neverovatan doživljaj u klaustrofobičnom liftu indijskog umetnika Džidžija Skarije, kao i sličan osećaj u mračnom ambijentu na gumenoj podlozi sa jednoličnim piskavim zvukom koji je kreirao takođe nagrađeni Harun Mirza (Srebrni lav). Pažnju zavređuju i Tomislav Gotovac odnosno Antonio Lauer i BADco u paviljonu Hrvatske (smešten u Arsenalima), preparirani golubovi Mauricija Katelana u svakoj sobi centralnog paviljona, video-instalacija Pipiloti Rist…
Tokom trodnevnog vernisaža redovi koji se formiraju ispred pojedinih paviljona u Đardinima strpljivo se čekaju i po dva sata. Toliko smo, na primer, stajali da bismo ušli u paviljon Velike Britanije koji je umetnik Majk Nelson pretvorio u autentični ambijent karavan-saraja iz 17. veka, slično projektu koji je predstavio pre osam godina na bijenalu u Istanbulu. Umetnik je vezu između Venecije i Istanbula pronašao u činjenici da su oba ova grada nekada bili veliki trgovački centri na osi istok–zapad i obratno.
Redovi ispred paviljona ne znače da ćemo unutra obavezno videti i dobru umetnost. Umetničke intervencije su često konstruisane tako da dozvoljavaju ulazak malog broja posetilaca, ali su redovi, namerno ili ne, svakako u funkciji dobrog marketinga.
Čekalo se i za ulazak u paviljon Nemačke koji je osvojio „Zlatnog lava“ za najbolji nacionalni paviljon, mada se u internim nagađanjima na ovaj paviljon nije tipovalo. Nemački paviljon je takođe reorganizovan iznutra i spolja. Umesto „Germanija” stoji natpis „Egomanija”. Unutra je smeštena monumentalna instalacija „Crkva straha za stranca u meni“, kao simbol straha umetnika Kristofa Šlingensifa od bolesti tumora od koje je i preminuo u avgustu 2010. godine, pa je izložbu dovršila kuratorka Suzana Genshajmer. Šlingensif je bio veoma poznat i kao politički aktivista i između ostalih i reditelj filma „Nemačka trilogija” u kome se razračunava sa nemačkim rasizmom i ksenofobijom od Hitlera do pada Berlinskog zida.
Strpljenja je trebalo i ispred paviljona SAD gde na izložbi „Glorija” umetnici Dženifer Alora i Giljermo Kalzadila kroz performans, skulpturu, video i zvuk, kao i učešće pravih atletičara u performansima, zauzimaju ironičan stav prema globalnoj trgovini, nacionalnom identitetu, militarizmu, kultu tela, uz upotrebu rekvizita iz fitnes centara i kozmetičkih salona. U solarijumu je i „tamnoputa” Statua slobode.
Ispred američkog paviljona postavljen je izvrnuti tenk, a na gusenicu je odozgo postavljena traka za trčanje na koju se u jednom trenutku penje atletičar i džogira.
Kao potencijalni favorit ovogodišnjeg bijenala neretko je, interno, spominjan čuveni Kristijan Boltanski koji je izlagao u paviljonu Francuske instalaciju pod nazivom „Chance”, sa naglaskom na dvostruko značenje u engleskom i francuskom jeziku, kao slučajnost odnosno sreća.
Paviljon je „premrežen“ čeličnom konstrukcijom kroz koju se, kao u nekoj štampariji kreće traka sa portretima novorođenih beba čiji su likovi preuzeti iz poljskih novina. Povremeno se čuje zvonce, traka se zaustavlja na liku jedne bebe i njeno lice se pojavljuje na monitoru. Jedno dete je izabrano slučajem, za dobar ili loš život. Digitalni brojevi sa jedne i druge strane čelične konstrukcije u zelenoj boji pokazuju broj rođenih, a crveni broj svakodnevno umrlih u svetu. Rezultat je 200.000 novorođenih spram umrlih.
„Ako ne verujete u sudbinu, ne verujete ni u sreću, ni u slučajnost“, kaže Kristijan Boltanski.
Na naše pitanje zašto je izabrao baš poljske bebe, odgovara – „slučajnost“.
Kristijan Boltanski izjavljuje da nastoji da se bori protiv Boga, a ne da prihvata njegovu snagu:
– Ako Vas boli glava, uzećete aspirin, a ako uzmete aspirin to znači da se borite protiv Boga – kratko objašnjava za „Politiku” Kristijan Boltanski.
Paviljon Poljske bio je ove godine specifičan zato što u njemu prvi put nastupa umetnik koji nije Poljak. Reč je o izraelskom umetniku Jaelu Bartani koji je predstavio filmsku trilogiju o zamišljenom Pokretu jevrejskog preporoda u Poljskoj, odnosno o pozivu da se tri miliona Jevreja vrati u Poljsku, zemlju svojih predaka. Filmovi se bave odnosom Evrope i Jevreja u današnjim uslovima globalizacije.
Ovogodišnji bijenale u Veneciji zapamtićemo pre svega po nagradi Unikredit grupe koja je na svečanosti u palati Grasi dodeljena Dragoljubu Raši Todosijeviću, što podrazumeva otkup jednog rada za kolekciju Unikredita. Srpski paviljon „Svetlost i tama simbola” sa monumentalnim instalacijama Raše Todosijevića ponudio je čistu i preglednu postavku, za razliku od drugih paviljona, koji su često bili koncipirini u formi lavirinta ili arhitektonskih (re)konstrukcija. Zapamtićemo ga i po prisustvu Marine Abramović u paviljonu Crne Gore i njenom projektu „Obod i bistre vode” za fabriku „Obod” na Cetinju koja će postati centar za umetnost performansa, po retrospektivi Džulijana Šnabela u muzeju Korer, predavanju Salmana Ruždija, a možda i po štrajku „gradskog prevoza” – vaporeta, dan uoči početka bijenala kada pristiže većina gostiju koji su bili prinuđeni na razne varijante snalaženja.
Tekst je preuzet iz Politike