Šta je, dakle, mislio taj koji je pustio ‘Kick-Ass’ u bioskope i prvo ga maskirao bezličnim prevodom naslova (‘Fajter’. Čak bi i ‘Tabadžija’ bio prikladniji prevod), a zatim i odlučio da ga ni na jedan način ne promoviše u medijima, iako se radi o mesecima najavljivanom projektu ekranizacije istoimenog stripa Majka Milara – ja stvarno nemam pojma. Ali da je greh – greh je.
Naravno, da smo se G. i ja pitali, ovaj ludi super heroj bi nas gledao sa svih bilborda u gradu, Milarov strip bi u hardkaver deluks izdanju imao centralno mesto u izlozima knjižara, sveščica bi se prodavala po kioscima, superherojska odela bi bila jedini rekvizit u sportskim radnjama i tako dalje, da više ne fantaziram. Jasno, ništa od svega toga. Čak štaviše, moguće je da ćete, u trenutku dok ovo čitate, imati dosta problema da ‘Fajtera’ uopšte pronađete u životu. A ako i uspete u tome, budite brzi, jer ovo je film koji je očigledno nepoželjan u ovom gradu, iako je, ako ništa drugo, već zaradio i preko 100 miliona dolara širom sveta (i pored strašnog R rejtinga).
Na samom početku, čitava bulumenta je trebalo da krene u grupnu posetu našem omiljenom multipleksu, ali jedan po jedan, kandidati su otpadali kao u nekom lošem realiti programu. Prvo je N. morala da otkaže jer se njenom zlom šefu ćefnulo da je maltretira, zatim je i M. odustala zbog ‘nagomilanih obaveza’, a na kraju sam i ja sam morao da eliminišem J. iz ove bioskopske jednačine. To mi je baš teško palo, jer sam znao da je ona idealna publika za ovu vrstu filmova, ali me je i letimičan pogled na kratak sadržaj i preporuku omražene komisije koja filmove rejtinguje, ubedio da stavim veto na gledanje ‘Kick-Ass-a’.
Da, savestan sam i obazriv otac, pa sam detetu od 11 godina ipak uskratio mogućnost da se provuče u bioskop onog trenutka kada sam pročitao sledeće: RATING: R for strong brutal violence throughout, pervasive language, sexual content, nudity and some drug use – some involving children. U stvari, ‘violence’ me je najmanje brinuo – nekako je najlakše objasniti stripovsko nasilje i u crtaćima, pa i u igranim filmovima – ali nisam mogao da se bavim hendlovanjem problema zvanog seks i droga. Neki drugi put. S druge strane, javnost (globalna) bila je sablažnjena upravo nasiljem.
‘’Kako to da nikad niko nije ni probao da bude super heroj’’, pita se glavni junak ‘Fajtera’, Dejv Lizevski, običan njujorški tinejdžer i redovan čitalac stripova iz ovog žanra. Odgovor na ovo pitanje stiže čim mu od Amazona stigne kostim/odelo i kada se vrati iz svoje prve akcije: ‘’Jer boli!’’ Međutim, zahvaljujući blesavim okolnostima, Dejv uskoro postaje za početak Internet atrakcija, ali uskoro i pravi, živi fenomen. Dejv, ipak, nije sam tamo – čini se da još nekolicina tinejdžera ima sličnu ideju i pored toga što niko od njih zaista ne poseduje nikakve moći. Neki su možda malo bolje pripremljeni za akciju, neki imaju pomoć roditelja, neki bezgranični budžet – sve u svemu, idealno društvo za obračun sa lokalnim mafijašem Frenkom. I tako Kick-Ass, Red Mist, Big Daddy i Hit Girl počinju avanturu koja će, nadam se, imati brojne i brojne nastavke.
Hit Girl je problematičan sastojak filma, u to ne treba sumnjati uopšte. Fantastično dete staro, hm, jedanaest godina, seje smrt kao revolveraši iz ranih filmova Džona Vua, ali to je samo početak. Poređenja se samo nastavljaju, a količina krvi koje ovo simpatično derište prolije tokom trajanja filma, mislim da se ne može porediti ni sa jednim drugim mejnstrim filmom koji je poslednjih godina ugledao svetlo bioskopkog mraka. Mrtvi i osakaćeni se samo množe, ali G. i ja i dva tinejdž klipana valjda (nas četvorica – jedini posetioci u dvorani!), svakog smo trenutka bili svesni da gledamo jedan, zapravo, vrlo inteligentan i važan film.
U svakom slučaju, skoro pa revolucionaran, naročito ako se stavi u kontekst superherojskog, akciono-avanturističkog žanra. Konačno su standardi koje je postavio Tarantino (i u kontekstu nasilja i već pomenute ‘filmske pameti’) pomereni unapred, i to ne samo u smeru povećanja puke brutalnosti i eksplozivnosti dijaloga. ‘Fajter’ definitivno poseduje energiju atomske bombe, beskompromisni pankerski stav i originalan pristup koji dugo nije viđen na platnu.
Reditelj Metju Von, čija skromna filmografija u sebi krije i jednu sjajnu bajku (‘Stardust’), očigledno predstavlja snagu koja tek dolazi, a genijalan kasting koji u ovaj poremećeni superherojski tim uključuje i jednog briljantno odabranog Kristofera Minc-Plasa, ingenioznu Kloe Morec i – pazite sad šta ću da stavim crno na belo – sjajnog Nikolasa Kejdža (!?) koji i sopstvenom glumačkom transformacijom pomaže u Milarovoj i Vonovoj dekonstrukciji superherojskog žanra.
I definitivno, ovo je film koji bi morao da se dopadne svim ljubiteljima tog žanra; uostalom, zar nismo baš G. i ja dokaz za to? G. je već bio na moru kada sam ga cimnuo da mi ipak pošalje ocenu, iako mi je i u sali, u vreme trajanja filma, bilo sve jasno. Na odgovor sam čekao samo nekoliko milisekundi – 11 zvezdica, bio je kratak i jasan G, bez obzira što je i sam znao da je pet maksimum u ovoj našoj igrariji. Ja to zato pretvaram u nešto skromnijih ******, a obojica, u stvari svi već pomenuti, samo još čekamo da nam konačno stigne i taj ‘Skot Pilgrim’, pa da definitivno presudimo o tome ko je bolji. Da vidimo koji će od ova dva da bude film godine.
Tekst preuzet sa www.mondo.rs