Uzbudljiv i krcat neočekivanim preokretima, novi roman Vladimira Kecmanovića „Sibir”, u izdanju „Mono i Manjane”, čita se u jednom dahu, ako se do daha i dođe. To je priča o srpskoj i hrvatskoj tranziciji, vezama ovdašnjih i tamošnjih „kontroverznih biznismena” i kriminalnih grupa, koje ne prezaju ni od toga da u igru uključe i jednu devojku. Ispod površine događaja i vesti u medijima, koje nemaju nikakve veze sa istinom, pomalja se istančana psihološka karakterizacija glavnih likova, devojke i njenog telohranitelja, čoveka koji se suočava sa svojim „zločinima i kaznama”. Vladimir Kecmanović je književnu javnost uzdrmao romanom „Top je bio vreo” (najuži izbor za NIN-ovu nagradu, „Meša Selimović”).
Fingirana otmica kćerke „kontroverznog srpskog biznismena” još jednom povezuje srpsko i hrvatsko podzemlje. Da li je ovo jedan od načina da pišete i o odjecima ratnih veza, napravljenih zbog onih pravih interesa ratovanja?
Ne, priča o ratovima devedesetih u „Sibiru” kao istorijski podtekst nije značajnija od priča o drugim istorijskim događajima koji odnose između Srba i Hrvata, pa i srpskog i hrvatskog podzemlja – na različite načine određuju. A posebno nije značajnija od tranzicione sadašnjosti u kojoj se radnja romana odvija, a koja je po sebi sasvim dovoljno kriminalna. I to ne tvrdim samo zato što sam vanknjiževno protivnik škole mišljenja po kojoj istorija počinje devedesetih godina prošlog veka nego i zato što se ozbiljno bavim književnošću, pa ne smem da izvikujem naručene parole.
U tom svetlu smešna je i borba protiv organizovanog kriminala na Zapadnom Balkanu, a koja nas vodi direktno u Evropu. Bez licemerja se upuštate u svet iza loše „našminkanih” vesti, da li vam je neka od njih konkretno bila povod?
Termin „Zapadni Balkan” za mene je termin koji valja stavljati pod navodnike, baš kao i brojne druge fraze koje gomili mediokriteta „u regionu” služe da kao papagaji trabunjaju jedno te isto, a da ništa ne kažu jer, zapravo, ništa i nemaju da izjave. „Pozitivni signali”, „poruke” koje se stalno nekome i nečemu „šalju”, „govor mržnje”, da ne pominjem „implementacije standarda” i slične „vrckavosti duha”… A kada je reč o kulturi, na primer: „bhscg” jezik i književnost. Lobotomija! Nije mi bila povod neka konkretna našminkana vest, nego „zapadnobalkanska” šminka u globalu. A ispod šmire, sto đavola vire. Što bi u „Sibiru” rekao Ferenc-Franjo, „ugledni hrvatski biznismen”: „Zapadni Balkan – je li se tako sad taj kurac zove?”
Svi likovi su žestoki, beskompromisni, igre su surove, ubij pobeđenog da ti ne bi vratio…čak i zapažanja devojčice „udaraju” psovkom, slengom. Da li je neke stvari, koje se obično prećutkuju, ovako lakše reći?
Ogoljena surovost jeste ono što se krije ispod šminke „zapadnobalkanske” uvezene „političke korektnosti”, a vulgarni jezik je vrsta otpora hipokriziji. Koriste ga žrtve hipokrizije, ali i njeni vinovnici, u trenucima iskrenosti, predaha i opuštanja…
Iz priče o ocu mafijašu koji „smešta” kćerki i njenom telohranitelju, izrasta i ozbiljna priča o identitetu. Zločinac Dostojevskog dobija svoj Sibir za ispaštanje. Ima li li tu nečega od antičke tragedije?
Nikada tezu romana ne bih na silu pokušavao da izvučem, osim u marketinške svrhe. Ali, ni ovaj naš razgovor ne može da bude lišen marketinške komponente, ma koliko se Vi ili ja trudili da bude suprotno, jer u svetu marketinga živimo, a kad taj odvratni svet propadne, barem neko vreme će biti još gore. Elem, teza ovog romana bila bi da je Sibir, kao mesto ispaštanja po Dostojevskom – svuda oko nas. Ali, za razliku od Dostojevskog, u ovom „Sibiru” nema jasne naznake mogućnosti spasenja. Što nije toliko idejna, koliko formalna razlika. Ima to, čini mi se, veze sa razlikom između engleske i nemačke romantičarske perspektive, pri čemu je Dostojevski, iako pod uticajem gotskog romana, bliži engleskom romantizmu… Ali, hajde da ovde stanemo, inače će meni da propadnu svi marketinški napori, a i Vama bi moglo loše da se odrazi na tiraž.
Da li Vam je bilo posebno zanimljivo da se upustite u psihologiju ženskog lika u svetu kriminala?
Bilo mi je zanimljivo da se upustim u psihologiju ženskog lika, nezavisno od sveta kriminala. A svet kriminala u koji sam ga smestio pomogao mi je da predstavim jednu stranu ženskog karaktera bez srceprajućeg kenjkanja. Kao što mi je ženska perspektiva kroz koju svet kriminala posmatram pomogla da ga na izvestan način oneobičim… Podsticaj da pišem ovaj roman dala mi je Vaša koleginica Tanja Petrović, kada mi je predložila da za „Profil”, u kojem je tada bila urednik, napišem ljubavnu priču. Onda se moja ljubavna priča otela kontroli, jezik mog ženskog alter-ega me je odvukao svojim putem, a Tanja ostala da se hvata za glavu šta radim od njene ideje, kao ja kada gledam šta tvrdoglavi kinematografi rade od adaptacije mog romana… U znak zahvalnosti na ideji, a i u znak izvinjenja zbog pretrpljene duševne boli, Tanji posvećujem ovu knjigu.
Um koji se otvara za spoznaju tragičnog, poetika življenja na ivici, neki su od motiva ove proze „na putu”. Da ne otkrivamo završetak, ali ipak, on jeste otvoren?
Da, opet se vraćamo na tragediju, i mislim da ste u pravu. A završetak jeste otvoren, na sličan način kao završetak romana „Top je bio vreo”. Tragično otvoren… Nego, kad pomenuste prozu „na putu”, što Sibir u izvesnom smislu zaista jeste, sada mi pade na pamet da smo propustili da činjenicu da je prozu „na putu” napisao član grupe „Proza na putu” i objavio u ediciji „Proza na putu” – marketinški iskoristimo…
Završen je film „Top je bio vreo” po Vašem romanu. Kako Vam se knjiga čini u drugačijem mediju?
Završeno je snimanje filma, još uvek nije završena montaža, tako da je još rano da se o konačnom utisku govori. Čini mi se da stvar nije beznadežna, pod uslovom da reditelj i producent uspeju da se slože oko toga šta od materijala mora da se izbaci. I da se iskreno dogovore da u izbacivanju budu krajnje radikalni. Postoji nekoliko zaista sjajnih scena, koje bi trebalo pustiti da dišu. I postoje tri ključna lika čiji su tumači u svojim ulogama briljirali. To su dva klinca – bezimeni glavni junak kog glumi dečak Stanislav Ručnov i njegov drugar Amer kog glumi Muhamed Dupovac. I tu je komšinica Tidža, u čijoj ulozi je Anita Mančić, u ključnim trenucima, prevazišla junakinju iz moje mašte… Ima tu još vrhunskih glumaca i vrhunske glume, ali, ima, bogami, i mnogo žestokog amaterizma, za koji su ponekad krivi glumci, ali uglavnom ne… Elem, ako ova tri junaka i tri glumca budu „ispoštovani”, postoji šansa da posle brojnih peripetija, i uprkos mom osnovanom skepticizmu, ispadne dobar film. U protivnom – mrka kapa.
Tekst je preuzet iz Politike