Slavni reditelj i scenarista Srđan Karanović izjavio je da mu nagrada “Aleksandar Lifka”, koju dodjeljuje Festival evropskog filma na Paliću, na laskav način kaže da je ono što je radio imalo kvalitete i da je nekome značilo.
“Nagrada ima raznih i, hvala Bogu, nakupile su se u mom prilično dugom životu i mojoj karijeri. Naravno, svaka nagrada obraduje”, rekao je on, dodajući da postoje dvije bitne vrste nagrada.
“Jedne su one koje dobijate na početku karijere, koje vas stimulišu i čine da ima nekog smisla da se time bavite. Druge, zaista vredne i korisne, jesu nagrade pri kraju karijere, kao što je ‘Lifka’ za doprinos evropskom filmu, koja mi na vrlo fin, ljubazan i laskav način kaže da je sve to zajedno što sam radio, pored svih mojih zabluda, imalo i neke kvalitete i da je nekome nešto značilo. Zato sam vrlo zahvalan i vrlo srećan i sa zadovoljstvom ću primiti tu nagradu”, rekao je on.
Na pitanje šta mu je film donio u životu, Karanović (66) je podsjetio da se bavio filmom još i prije ulaska u Kino klub “Beograd”, 1960-ih godina.
“Ja ne mogu da razdvojim film od mog života. Koliko god sebe pamtim unazad, moj život je bio vezan za film. Da li je to dobro ili loše, ne znam, ali to je jedino tako bilo i moglo da bude”, rekao je on.
“Nekada mi se čini da je to divno, da sam privilegovan i srećan, a nekad mi se čini da sam bio velika budala što sam filmu posvetio ceo svoj život, svu svoju energiju i svu svoju snagu, maštu i trud. Tako da je moje bivstvovanje negde na sredini”, dodao je Karanović.
Na pitanje o konceptu festivala na Paliću, istakao je da je od početka bio njegov veliki navijač: “Mislim da su Subotica i Palić i ljudi koji vode taj festival idealna kombinacija za jedan pravi festival po našoj meri. Taj festival je uvek bio lišen lažnog glamura, neke pretencioznosti, koje drugi festivali kod nas povremeno imaju. U tom smislu, Paliću predskazujem još bolju budućnost i nadam se da će imati sve više publike.”
Što se tiče broja festivala u Srbiji, primjetio je da “u Srbiji, kada otvorite novine, svega ima premnogo”.
“Mislim da sam Beograd ima previše filmskih festivala, 10-15, te dokumentarnog filma, te kratkog, te dugog, festival distributera, autorskog filma, Fest. Ta količina ne pomaže filmu i ne pomaže instituciji festivala, nego naprotiv, čini mi se da im odmaže”, ocijenio je Karanović.
Napominjući da su festivali postali jedina mjesta na koja publika rado odlazi da gleda filmove, pa je sa te strane dobro što postoje, on je istakao da bi bilo dobro kada bi se njihova rukovodstva sastajala bar jednom godišnje i dogovorila o konceptu, šta će biti u fokusu kog festivala, koje nagrade će dodjeljivati…
“Ne zaboravimo da se ti festivali množe i u okruženju. Na teritoriji bivše Jugoslavije sada sigurno ima 20 do 30 festivala. Bilo bi lepo da se koordiniraju, kao i da ne bude previše nagrada. Mislim da je obilje filmskih nagrada daleko besmislenije nego obilje filmskih festivala”, izjavio je Karanović.
Autor niza izuzetnih filmova, među kojima su “Miris poljskog cveća”, “Petrijin venac”, “Nešto između” i “Besa”, za sada nema planove o novom projektu.
“Čini mi se da sam se umorio. Imao bih možda još šta da kažem i da smislim, ali su uslovi proizvodnje takvi da se ja u njima ne snalazim. Suviše raznih mešetara, nesređenih pravila, nepostojanja zakona o filmu, učinilo je da razni mangupi tu vladaju i ja se tu ne snalazim. Samo bih se nervirao, a od toga taj moj film gubi. Sada se snimaju neki mali filmovi koji su često vrlo drukčiji po načinu proizvodnje i mišljenja nego što su filmovi na koje sam ja navikao. Ne želim da se bavim time, jer se tu stvarno ne bih snašao”, rekao je Karanović.
Na pitanje zašto još nema dugo najavljivanog Zakona o kinematografiji, odgovorio je da to treba pitati političare i državu.
“Država ne shvata dovoljno da svaka kultura, pa i filmska, kao i i filmska proizvodnja, bez obzira što ona nikada kod nas neće biti filmska industrija, zaslužuje pažnju države, jer se po kulturi jedna zemlja primećuje i pamti”, naglasio je Karanović.
Što se tiče nestanka bioskopa, on smatra da je razloga puno, a među njima je i tehnološki napredak filma, koji se sada može gledati kod kuće, na kompjuteru, kupiti na DVD-u, skidati sa interneta.
“Bioskop na taj način gubi svoju čar jedinstvenog hrama pokretnih slika, gde vi odete uveče i gledate neku svetlosnu bajku”, rekao je Karanović.
Dodajući da komercijalni aspekt nije jedini razlog nestanka bioskopa, izjavio je da su mogli u svim većim mestima da opstanu takozvani gradski bioskopi ili umjetnički bioskopi u kojima bi se razvijala filmska kultura.
Karanović je primjetio da smo zapostavili divnu tradiciju, koja je bila na našim televizijama, da se prije filma, pogotovo ako nije iz holivudske mašinerije, kaže neka riječ, da kritičar ili reditelj objasne zašto je neki film značajan, na šta gledaoci da obrate pažnju.
“Na taj način se obrazuje buduća i trenutna filmska publika i tako se razvija filmska kultura. Mi smo to zaboravili. Filmska kultura se ne razvija ni u školama i zato takođe bioskopi odumiru. Mislim da je to šteta. Treba razvijati filmsku i svaku drugu kulturu, pa će onda biti i bioskopa”, rekao je Karanović.