U jednoj od scena iz Tvenovog romana “The Gilded Age” iz 1873.
godine, pukovnik Beraja Selers upušta se u razmetljivu prodaju proizvoda
zvanog “nepogrešiva kraljevska orijentalna optička mast i spasenje za
bol u očima”. U pitanju je proizvod kojem nedostaje ključan sastojak,
ali ko još mari za to? On već mašta o bogatstvu koje će mu doneti njegov
čudesni lek i obezbediti “bog zna koliko miliona”.
Tven je u
svom delu pružio odličan portret finansijskih spekulacija i pohlepe koji
su vladali posle građanskog rata u Americi, ali sam pisac nikada se
nije opirao čarima kapitalizma, čak i kada ih je podvrgavao cinizmu. Sam
Tven u velikoj meri bio je privučen pričama o raznim tehnološkim
napravama “bez kojih ljudi neće moći da žive”, lekovima koji su “lečili
sve boljke” i brojnim drugim prevarama sumnjivih likova u doba kasnog
devetnaestog veka, vremena opsednutošću čudotvornim proizvodima.
Mark je oduvek bio kapriciozni preduzetnik, brojeći nule na svom
imaginarnom bankovnom računu, a njegova lakovernost u vezi sa novčanim
investicijama ovekovečena je u najnovijoj knjizi Alana Pela Kraforda
“How Not to Get Rich: The Financial Misadventures of Mark Twain”.
Nevolje su za Semjuela Lanhorna Klemensa, kako je bilo pravo ime Marku
Tvenu, počele vrlo rano: Tvenov otac kupio je hiljade hektara zemlje u
Tenesiju, tvrdeći da je reč o investiciji koja će se njegovoj deci
uveliko isplatiti ukoliko odole iskušenju da zemlju prodaju pre vremena.
“Oduvek smo živeli u ubeđenju da ćemo se sledeće godine obogatiti”, pisao je Tven.
Odlučnost od malih nogu
Nevolje su za Semjuela Lanhorna Klemensa, kako je bilo
pravo ime Marku Tvenu, počele vrlo rano: Tvenov otac kupio je hiljade
hektara zemlje u Tenesiju, tvrdeći da je reč o investiciji koja će se
njegovoj deci uveliko isplatiti ukoliko odole iskušenju da zemlju
prodaju pre vremena.
“Oduvek smo živeli u ubeđenju da ćemo se sledeće godine obogatiti”, pisao je Tven.
Sa sjajem dolara u svojim očima, Tven je od ranih nogu počeo da kuje
planove kako da se obogati. Godine 1856, dok je još bio tinejdžer, čitao
je o životu u Amazoniji i postao ubeđen da listovi koke, koje su Inke
žvakale kako bi dobile energiju, imaju “čudesne moći”. Pošto mu se
trgovina kokom učinila kao laka zarada, Tven se odmah zaputio ka
Brazilu. Stigao je do Nju Orleansa, kada je saznao da nijedan brod “bar
do kraja veka” neće zaploviti ka Amazoniji.
Otprilike pet godina kasnije, Tven je otputovao u Nevadu,
gde je sa svojim prijateljem tražio prava na seču dela jedne šume. U
pitanju je bio vrlo promišljen plan, sve dok pisac nije zapalio vatru
koja se otrgla kontroli, a drva koja su prijatelj i on navodno
posedovali nestala u plamenu.
Nedugo nakon toga, Tven i njegov
drugi partner zainteresovali su se za rudarenje srebra i zlata. Bili su
toliko zauzeti maštanjem o svojim budućim kućama, toliko da su znali
boju svojih budućh konja, da im je zakup u međuvremenu istekao.
Nešto više sreće pisac je imao u Virdžiniji, hvaleći 1863. u novinama
“Territorial Enterprise” rudnike bogatih spekulanata, koji su ga
zasipali privlačnim deonicama. Dok je stigao do San Franciska, u koji se
zaputio u žurbi, došlo je do kraha berze koji je njegove deonice učinio
beskorisnim. Ponesen još jednim porazom, Tven se preselio u jednu
udžericu u napuštnom gradu zvanom Džekes hil.
Sve je reklama
Ipak, postojala je i dobra stvar u Tvenovim finansijskim
neuspesima: životni doživljaji ohrabrivali su pisca da piše. Svoju prvu
knjigu – “The Celebrated Jumping Frog of Calaveras County”, objavljenu
1867. godine, Tven je napisao “jednostavno kao svoju reklamu”, kako je
kasnije rekao svojoj majci.
“Tvenov cilj bio je da zaradi novac, i da kasnije napravi još više novca”, piše Kraford.
Drugi biograf, Džastin Kaplan, Tvenove književne napore vidi kao
“racionalizaciju književne produkcije sa ciljem da dela pretvori u
brojne zlatne poluge na kojima bi bilo ugravirano njegovo ime”.
Uprkos tome, Tven je bio poznat kao dobar humorista, i honorar koji su
mu donosile knjige, novinski članci i javni nastupi bili su i više nego
dovoljni da mu obezbede dobar život. Osim toga, pisac se oženio bogato,
što mu je svakako pomoglo u životu.
Preselio se u elegantno
naselje Hardford u Konektikatu, gde je sagradio kuću koja je opisana kao
“peć od cigala koja se otrgla kontroli”, čija je spoljašnjost ličila na
“kućicu od đumbira” i koja je bila ukrašena “na isti način na koji bi
pekar ukrasio vrh i strane ‘komisbrota'”. Kad god je imao dovoljno
novca, Tven je jednostavno njime morao da se razmeće.
“Čini mi se da se sve što dodirnem pretvara u zlato”, pisao je tada.
Tven je bio slab na izumitelje, koje je smatrao “istinskim pesnicima”. U
svom bratu Orionu, koji je razvio “skromnu malu mašinu za bušenje”,
prepoznao je “plemićku intelektualnu krv”. Želeći malo takve krvi za
sebe, Tven je uložio hiljade dolara u nešto što se nazivalo Isparivač
(Vaporizer), i što teško da je ličilo na delo pesnika: u pitanju je bila
mašina nalik na peć, koja je trebalo da “uklanja 99 odsto pare koja se
nalazila u pola kilograma uglja”. Mašina, naravno, nije radila;
predstavljala je parče smeća koje je izradio jedan pijani šarlatan i
Tvenu se kupovina nikad nije isplatila.
Druga kompanija, koja
je obećavala da će “uneti revoluciju u sve”, “izvukla je za 16 meseci 32
hiljade dolara iz Tvenovog džepa, pre nego što se raspala”, kako se
pisac kasnije prisećao.
Mašina koja je “odnela šalu”
Nepoljuljan novim neuspesima, Tven je zatim usmerio svoju
pažnju na “Kalotype”, novi revolucionarni proces graviranja koji bi “u
potpunosti uništio i zamenio postojanje malih civilizacijskih industrija
i zauzeo njihovo mesto”.
“Možda grešim, ali trenutno ne vidim kako to radim”, pisao je tada.
U nekoliko narednih godina, Tven je uložio 42 hiljade dolara (današnjih
953.000 dolara) u plate radnika i radionicu koju je ista kompanija
osnovala u Menhetnu. Kasnije je saznao da je reč o velikoj prevari:
“izumitelj” ove tehnologije preuzeo je već postojeći prototip i
proglasio ga svojim.
Početak dvadesetog veka Tven je dočekao
ulažući desetine hiljada dolara u nemački dodatak ishrani u prahu, koji
se proizvodio od “otpadaka kojima su se hranile svinje”. Pisac svakako
nije mogao da predvidi neuspešno proširenje firme u Veliku Britaniju i
SAD, i njen kasniji krah.
Neko vreme pre toga, Tven je
zasigurno dostigao ono što bi moglo da se nazove dnom u njegovoj
ulagačkoj karijeri, plativši današnjih šest miliona dolara za glomaznu,
225 kilograma tešku pisaću mašinu zvanu “Paige Compositor”, koja je
navodno kucala šest puta brže od čoveka.
Nije prošlo mnogo pre
nego što su počeli da iskrsavaju razni problemi mehaničke prirode, koji
su rešeni na suparničkoj mašini “Linotype”.
Razočarani Tven
krivio je za neuspeh tvorca mašine i njegovu nezgrapnu tastaturu, “koja
je bila prenatrpana diftonzima, frakcijama i ostalim smećem”.
Kada nije finansijski podržavao neuspehe drugih izumitelja, Tven je srećno finansirao svoje propale pokušaje bogaćenja.
Jedan od takvih primera je “najizvanredniji par pantalona” sa
elastičnom trakom sa dugmetom, kako bi “ovaj odevni predmet visio na
čoveku što elegantnije”.
Tven je izumeo i pričvršćivač
posteljine za dečije krevece, koji je trebalo da spreči povlačenje
čaršava, zatim spiralnu iglu za šešire koja je trebalo da omogući da
ovaj odevni komad ostane na glavama dama po vetrovitom vremenu, kao i
“pokretni kalendar” o kojem se ne zna mnogo, ali čiji sam naziv upućuje
na njegovu prirodu.
Godine 1883, pažnju sa pisanja kjige
“Doživljaji Haklberija Fina” skrenulo mu je stvaranje igre “Datumi i
činjenice”, za koju se spremio pisanjem “tone” detaljnih beleški. Kada
se proizvod konačno našao na policama prodavnica 1891. godine, jedna
mušterija opisala ga je kao “prelaz između obrasca za porez na dohodak i
tabelu logaritama”.
Nije sve onako kako se čini
U svemu ovome, lako je doneti zaključak da je Tven bio
zaslepljen pohlepom, koja ga je sprečavala da vodi lagodan život. Vreme u
kojem je živeo formiralo je kod njega mišljenje da onaj ko ne dobija u
životu gubi sve, jer ako on ne bude prigrabio bogatstvo – isti taj novac
dobiće neko drugi. Na kraju krajeva, Tvenovo vreme može se donekle
uporediti sa današnjim, punim “anđeoskih investitora” i “sumnjivih
inovatora”.
Ipak, postoji znatno humaniji aspekt na koji se
mogu posmatrati njegove propale poslovne šeme – u vreme napretka,
sveopšte ekspanzije i pohlepe, tapkanje u mestu delovalo je kao veliki
rizik. Urprkos svoj sličnosti sa današnjim vremenom, Kraford navodi da
se ispod svega toga u Tvenu krila nevinost koju bi današnji biznismeni u
najboljem slučaju mogli samo da odglume: snažna vera u tehnologiju i
mehanizme koji će omogućiti napredak čovečanstva.
Era
vrtoglavog napretka oblikovala je Tvenovu književnost isto kao što je
oblikovala njegov život. I pisac i njegovi likovi vodili bi se pikarskim
impulsima. Probali bi nešto ludo, doživeli neuspeh, nasmejali se svemu,
i krenuli dalje.
Krafordova knjiga podseća nas na odličan
način na koji je Tven ovekovečio rani period industrijskog doba, pun
čudotvornih proizvoda i bombastičnih tvrdnji. Njegovo nasleđe danas
nastavlja život u vidu promotivnih televizijskih programa i piramidalnih
šema, hvatanja očajnih ljudi za slamku spasa.
Američki
romanopisac Vilijam Gadis jednom je rekao da su svi američki književnici
“izašli iz džepa na odelu Marka Tvena”. Taj džep bio je prepun deonica i
grozničavih računica na poleđini koverte, sirovom materijalu za toliko
mnogo komedije i tragedije.