Ležim izvaljen na kauču na kom je sve počelo.
Na kauču na kom sam, pre nekih osam meseci nakon što smo se
naduvali i pogledali neki urnebesno loš hrišćanski film, prvi put vodio ljubav
sa devojkom koju sam poznavao i u koju sam bio zaljubljen godinama, a koja je
slučajno bila — pardon, koja je i dalje — udata.
Vozio sam poslednju turu s ono malo stvari koje ima do svog
stana kada sam skoro doživeo napad panike — napad panike od kog vam se zamagli
u glavi i na ivici ste da povratite — i izveo krajnje nezakonito polukružno
okretanje, odmah pronašao prodavnicu pića i vratio se na dotični kauč na kom
sam pokušao da se napijem i potisnem osećaj krivice zbog svega, dok je ona
sedela kraj mene, govorila mi da me voli, da će sve biti u redu i da se ne
osećam krivim jer je ona ta koja je donela odluku da posle osam godina napusti
svog partnera.
Nije trebalo ovako da se desi.
U startu mi je rekla da ne može da bude moj primarni
partner. Šema otvorene veze koju je dogovorila sa mužem posle nekoliko godina
braka značila je da povremeno smeju da se smuvaju sa drugima, ukoliko ispričaju
jedno drugom kada i sa kim će se to desiti. Jednom mu je pomogla da otvori
profil na Tinderu neposredno pre nego što je pošao na poslovni put.
Bili su arhetip strašno komunikativnog, seksualno otvorenog,
jebeno ljupkog para.
Bila je to krajnje neobična situacija za mene — mene koji
sam svoje tinejdžerske godine uglavnom proveo pohađajući razne konferencije za
apstinente, čitajući ogromnu kolekciju knjiga protiv masturbacije i očigledno
nikad nisam imao časove seksualnog vaspitanja.
Pre toga sam imao samo jednu ozbiljnu devojku. Često smo se
ljubakali u podrumu kuće mojih roditelja, ali nismo išli mnogo dalje od toga.
Jednom, posle dve godine zabavljanja (u tom trenutku bio sam
negde u ranim dvadesetim), dok smo se ljubili dodirnula mi je kitu. Rekao sam
joj da treba da prekinemo, a potom joj se poverio da i dalje gledam porniće.
Ona je neko vreme plakala, a ja sam se naglas pomolio za nju.
Ubrzo nakon toga, predložila je da pauziramo jedno od
drugog. Ali ne pre nego što sam ja insistirao da se venčamo.
Narednih godina, predmet moga straha menjao se kako je moja
posvećenost Mesiji popuštala: umesto da strahujem od večnih posledica
neosveštanog snošaja, počeo sam da se brinem da ću odmah iskazati svoje
seksualno neznanje — nemajući pojma, na primer, gde je ili šta je tačno
klitoris — i potpuno sjebati nečije veče.
Zbog čega sam prvobitno odbijao njena nabacivanja.
Pokazala mi je slike devojke koju se spremala da kresne u
drugom gradu, što mi je, kasnije sam shvatio, poslužilo kao prilično jasan
nagoveštaj da je otvorena prema ideji vanbračnih aktivnosti.
Ali kada mi je istinski prišla tokom hip-hop koncerta
izgledajući neverovatno zgodno i tražila da pođem kući sa njom — muž joj je bio
na ranije pomenutom poslovnom putu — odbio sam je vrlo nespretno:
“Možda”, šapnuo sam joj isprva, a potom dodao: “Ne
večeras”, dok je ulazila u taksi.
Pričali smo narednog dana o tome u kafiću.
Pokušao sam izokola da joj objasnim da nisam zainteresovan:
neizgovoreni podtekst bio je da mrzim svoje telo, ne znam da li mi je kita
premala, nemam pojma kako se otkopčava grudnjak ili stavlja kondom, a ni kako
da pokažem zainteresovanost a ne budem suviše naporan.
Ispostavilo se da su moji pokušaji bili suviše suptilni. Ili
joj je možda njeno sopstveno fundamentalističko vaspitanje pomoglo da prozre
moje izgovore.
Strpljivo me je naučila gde da je ljubim i šta joj prija.
Narednih nedelja smo se smuvali nekoliko puta. Kad se danas osvrnem, rani dani
mi deluju pomalo kao tipična nezavisna romantična komedija, ona sa Gretom
Gervig ili Džejkom Džonsonom: suši u četiri ujutro, duge plejliste
alternativnog R&B-a i velike količine džina.
Predložila je koncept poliamorske veze. Njemu se to nije
dopalo. Iz razumljivih razloga.
Jedne noći, ispred male hamburgerdžinice u koju smo zalutali
nakon što smo se smuvali, rekao sam joj da je ona prva osoba sa kojom sam vodio
ljubav.
Pretpostavila je još pre nego što me je prvi put pozvala da
pođem kući s njom, budući da joj sam se dopao a smatrala je da nije fer da mi
se ne ukaže prilika za seks pre nego što izgubim svaku nadu. U ranim danima je
čak pominjala da će pokušati da me upari sa jednom od svojih prijateljica.
Ali onda smo počeli da se zaljubljujemo jedno u drugo.
Upravo samo izašli iz moje omiljene prčvarnice kad mi je to
izravno saopštila, prethodno izjavu najavivši rečima: “Ovo je totalno
bolesno.” Do tog trenutka je postalo već prilično očigledno.
Savršeno smo se slagali. Štiklirajte svaki postojeći kliše o
neprimećivanju prolaska vremena i osećaju da možete da ispričate jedno drugom
sve.
Njen muž, sa kojim sam se prijateljski družio nekoliko puta
na žurkama i igrao video igre na istom onom kauču na kojem sam se smuvao sa
njegovom ženom, šalio se da smo ona i ja praktično jedna te ista osoba.
On i ja nikada nismo otvoreno pričali o našoj šemi. Niti sam
je ja dodirivao ili ljubio dok se on nalazio u prostoriji: bila je to neka
vrsta prećutnog pravila, ustupak zbog činjenice da sam bio neka vrsta uljeza.
Ali tih nekoliko neugodnih razgovora bili su mnogo razumniji nego kad sam
situaciju pokušao da objasnim nekolicini bliskih prijatelja.
Jedan od mojih najstarijih prijatelja, koji je nedavno
zaprosio svoju partnerku, samo je ćutke zurio u mene zapanjen. Jedan drugi
prijatelj je pola sata vikao na mene. Posle toga sam prestao da govorim
ljudima; iako je moja ekipa prilično napredna kad je u pitanju seks, mnogi od
njih izgleda da i dalje smatraju venčane zaruke ozbiljnom stvari.
Zbog čega se sve ozbiljno zagovnalo kad je rekla mužu da smo
nas dvoje zaljubljeni jedno u drugo.
Verovatno je mogao da predoseti.
Ona i ja smo se gotovo neprestano dopisivali porukama.
Ponekad bi dolazila kući kasno noću taksijem: nismo se kresali prema
novouvedenom pravilu, ali to je ostavilo premalo drugih opcija kao objašnjenje
šta to radimo.
Udala se mlada, iz gomile komplikovanih razloga. Tokom
godina postala je sve kritičnija prema konceptu braka. Njih dvoje su često
pričali o tome: ne toliko o njemu i njoj, koliko o samoj instituciji braka.
Nije bilo ničeg izričito lošeg u njihovoj vezi. Ali možda
nepovratni troškovi i pravno obavezujući ugovor ne bi smeli da budu jedini
razlozi da se čvrsto držite nečega 60 godina.
Predložila je koncept poliamorske veze. Njemu se to nije
dopalo. Iz razumljivih razloga.
I tad smo nas dvoje počeli ozbiljno da razgovaramo o tome da
želimo da budemo zajedno. Da se odselimo u novi grad, usvojimo mačku i krešemo
se bez osećaja da nekog varamo.
Prilika se ukazala iznenada kahttp://www.vice.com/rs/read/kako-je-biti-onaj-drugi-u-otvorenom-brakud je zatražio od nje da se
odluči.
Između njega — pristojnog momka sa stabilnim poslom — i
mene, nekoga ko stalno žonglira sa anksioznošću i depresijom, verovatno i ranim
stadijumom alkoholizma, dok zarađuje mnogo manje od proseka.
Bio je uskršnji vikend. Nije nam promakla simbolika.
Vozom smo otišli do jedne travnate poljane pored velikog
autoputa na kojoj su stajale dve crkvice: jedna katolička, druga ruska
pravoslavna. Prilično sam siguran da je sličnost sa Anom Karanjinom bila
slučajna.
Verovatno je mogao da predoseti.
Izvor vice.com