Tijana Nikolić Foto:Matej Bergoc; Predrag Vučković; Marjan Radović
Omiljeni crtani film Tijane Nikolić oduvek je bila „Mala sirena“ – a u
odraslom životu, uspela je da postane mnogo moćnija od čuvene Arijel.
Ove godine je na Svetskom prvenstvu koje je održano u Beogradu u
bazenskim disciplinama, u sve tri dinamičke discipline bila u prvih 10 i
u svakoj oborila po nacionalni rekord. Na takmičenju je učestvovalo 130
takmičara iz 27 zemalja.
Tijana nas je uvela u svet ovog lepog i neobičnog sporta.
Način na koji je Tijana saznala za ronjenje na dah podseća na filmsku
scenu. Ona je već ronila s bocom i došla je do naprednijih kurseva, a
jednog dana na bazenu je videl scenu koja joj je odmah privukla pažnju.
„U uglu sam videla par ljudi koji zarone i nema ih. Ono što me je
privuklo je to što je jedna devojka imala monoperaje koje je ličilo na
rep sirene, a moj omiljeni crtani film bio je ‘Mala sirena’. Objasnili
su mi da se bave ronjenjem na dah i da su takmičari. Pitala sam da li
mogu da probam taj ‘rep’, da ostvarim svoj san iz detinjtva. Pustila sam
kosu i ronila sam koliko sam mogla – a kad sam izronila, prešla sam 20
metara manje od nacionalnog rekorda“, priča Tijana za Zadovoljna.rs
Odmah su je regrutovali i otišla je na takmičenje desetak dana kasnije – tu je bila druga u dve discipline i druga među ženama.
„Tako je sasvim slučajno počela moja takmičarska karijera, koja je posle postala i profesionalna“, kaže Tijana.
„Kad potopim glavu – počnem da dišem“
Tijana se bavi bazenskim disciplinama ronjenja na dah – dinamikom sa
mono perajima, dinamikom sa stereo perajima (dva peraja) i dinamikom bez
peraja. Meri se dužina koju uspete da pređete u jednom zaronu.
Njeni rekordi u tim disciplinama su 151 metar bez peraja, 189 metara s
monoperajem i 179 metara sa stereo perajima. Postoji i statička
disciplina, u kojoj se meri vreme trajanja zarona, ali se njome više ne
bavi – međutim uspela je da izdrži šest minuta i 15 sekundi na
takmičenjima i sedam minuta i 12 sekundi na treningu.
„U ronjenju na dah je bitno da ste što više opušteni i da vas ništa
ne ometa. Treba da budete najsmireniji kada imate najveću tremu – a to
je nešto najteže što sam ikada iskusila. Trebalo mi je dosta vremena i
uspona i padova da bih naučila kako to da prevaziđem“, objašnjava
Tijana.
Pre zarona, ona se temeljno priprema.
„Ako je moj zaron recimo u 9 ujutru, napravim plan kad ustajem, kad
treba da krenem, kad se istežem, šta radim kad dođem na bazen, kako
dišem 10 minuta pre zarona, pet minuta, dva minuta, kao i taj poslednji
udah. Ali tek kad potopim glavu u vodu, ja počinjem da dišem – to je
momenat koji najviše volim“, kaže nam.
„Dok se pod vodom još lepo osećam, dok ne krenu te kontrakcije ili
potreba da udahnem, fokusiram se da budem što više opuštena i uživam u
početku zarona. Kada krene potreba da udahnem, razmišljam kako treba da
ubrzam. Kako odmiče zaron, ubrzavam na svakih nekoliko metara, mislim o
okretima, slušam kako mi se telo oseća, razmišljam kad je pravo vreme da
izronim i govorim sebi da dišem kad izronim“, opisuje Tijana.
Svako takmičenje iziskuje iscrpne pripreme, a Tijana sve sama
finansira – bazen, ishranu, suplemente. SOPAS plaća samo kotizaciju za
prvenstvo, a Tijana kaže da ne dobijaju dovoljno sredstava od države,
uprkos odličnim rezultatima.
Mit o najopasnijem sportu
Tijana želi da sruši zablude koje vladaju o ronjenju na dah kao
izuzetno opasnom sportu. Ona čak misli da je to jedan od najbezbednijih
sportova.
„Safety system je na najvišem mogućem nivou – ronioci prate svaki naš
metar. Tu su pored nas, ako se nešto desi mogu da pomognu. Najgore što
može da se desi je da padnete u nesvest. Ali ronioci vas u roku od pet
sekundi izvedu na površinu – dođeš sebi i ni ne znaš da si se
onesvestio“, objašnjava.
Njoj se nažalost dva puta na Svetskom prvenstvu desilo da nije slušala svoje telo i znakove koje joj šalje.
„Imala sam preveliku želju i nisam bila mentalno spremna. Gurala sam i
desilo se to da sam se onesvestila i bila diskvalifikovana. Onda sam
naučila šta treba da radim da me trema ne pojede i da mi ne upropasti
zaron koji sam čekala godinu dana“, priznaje.
Ni druga vrsta takmičenja u ronjenju na dah, dubinsko ronjenje u
kojem je naravno ključna dubina zarona, nije toliko opasna kao što se
možda čini.
„Sada postoji kamera Dive Eye koja prati ronioca od početka do kraja
zarona. Toliko je dobra rezolucija, da se vide dlačice i bore onog ko
roni. Postoji safety system koji se zove counterbalance – bez obzira na
kojoj je ronilac dubini, sa samo jednim otpuštanjem toga, ronilac je za
30 sekundi već na površini. Odmah se daje čist kiseonik. A postoje je i
safety ronioci i sonar koji prati zaron – pa na površini vidimo na
koliko je ronilac metara. Kada dostigne dubinu koju je želeo i krene da
se vraća, safety ronioci krenu da zaranaju na dah. Prvi ga čeka na 30
metara, drugi na 20 i treći na 15. Onda svo troje izranjaju do
površine“, pojasnila je ona.
Osećaj koji svako treba da iskusi
Tijana se trenutno bavi podučavanjem i kaže da je za kurs ronjenja na
dah dovoljno samo da znate da plivate. Ljudi dolaze zbog nostalgije za
detinjstvom, zbog sportskog izazova, ali zbog filma „Big blue“, rekla
nam je kroz smeh.
Otkrila je da su sva okolna mora – u Hrvatskoj, Grčkoj, ali i Egiptu –
jako atraktivna za ronjenje. Tijana sve poziva da bar jednom osete kako
je kad uploviš u dubinu.
„Ronjenje u dubinu je najfascinantniji trenutak koji svaka osoba može
da oseti i iskusi. To je ‘free fall’ kada posle tridesetak metara
prestanete da radite rukama i nogama i prepustite se dubini koja vas
vuče da sve dublje ronite. To je fenomenalan osećaj koji svako treba da
proba“, kaže ova šampionka.
A što se tiče razlike između ronjenja na dah i ronjenja sa bocom, Tijana ima rečenicu koja je savršeno opisuje.
„Skuba ronioci gledaju oko sebe, ronioci na dah u sebe“.
Nova.rs