Čekam. Strpljivo čekam neku… pa ne znam, recimo elektromagnetnu
oluju (ako takvo nešto postoji) ili neka zračenja sa sunca, meseca, šta
ti ja znam, nešto što neće nama homo sapiensima naškoditi, ali će
prekinuti sve internetove na svetu, sve vajfajove, adeeselove i šta sve
postoji. Ali, ako bi nekako moglo, to čudeso, ta mini apokalipsa da
ostavi da imamo struju i fiksne telefone, čisto zbog mašina za veš i
sudomašina, to je jedino bitno, i ako može Gospođo elektromagnetna olujo
(ako bi to bila ti), zbog ovih što nemaju u kući smederevac, da bi
mogli da kuvaju nešto i na svojim sajber šporetima sa ravnim pločama i
indukcijama. Mislim, ako se razumemo, da ne pocrkamo od gladi.
Čekam. I svi mi se smeju i čude. A u stvari samo se plaše. Jer znaju
da ne bi mogli… o, šta sve ne bi više mogli da rade, da nije tih
vajfajova! Čekam, i priželjkujem je svakoga dana, iako sam pre neki dan
poginula da, kada su nam u firmi isključili internet, platim račun i
trčeći im odnesem dokaz da sam platila. I izmolila ih usmeno i pismeno
na memorandumu firme, sa potvrdom iz banke, da nam, pobogu, što pre
uključe jer, pobogu, mi se bavimo programiranjem i šta ćemo za ime sveta
i planeta bez interneta.
Uključili su, stvarno i pobogu, odmah. A, ja sam se, vraćajući se sa
trećeg šaltera tog dana, smeškala – ne zato jer ponovo imamo internet,
nego zato što sam se nadala da ga sasvim uskoro uopšte neće biti. Jer
tada bismo se videli češće gledajući se u oči, a jok u prozor vajbera
ili vatsapa ili štatijaznam čega. I možda će umesto lajkova i šerova
biti više muvanja. Jeste, muvanja. Jedino bi mi bilo žao ovih preko
okeana, grane i sa druge strane planete, što neće moći skajpovima da nam
pričaju kako se nikada neće vratiti i kako je tamo mnoogo bolje i
slične stvari. Ali, iako bi tada mnogi programeri ostali bez posla, i
svi ti provajderi i kako se već zovu, možda bi, u stvari sigurno bi
pošta zaposlila mnogo ljudi, jer bi opet krenula pisma i razglednice
umesto stikera i emotikona. I poštanske markice bi pravili, i koverte bi
ponovo postale traženi proizvod. Sve se tako nešto nadam, i verujem da
niko ne bi bio gladan, iako je ostao bez posla. Jer, možda bi se svi
setili nekih svojih parčića zemlje tamo negde u okolini Kraljeva, Čačka
ili Vranja, i odlazili vikendom da sade paradajz i blitvu ili se vraćali
na svoja ognjišta, i ognjišta pradedova. Ne znam. Možda bi opet čitava
Evropa uvozila svinjsko meso od nas kao u doba Miloša Obrenovića kada je
bila najjača, ako me nisu slagali, negde sam pročitala. Možda bismo
ponovo umesto ažuriranja aplikacija gajili svinje, lavandu za izvoz ili
samo šljive za rakiju. Ne znam.
I deci više ne bismo morali da otimamo tablete i telefone, sami bi ih
bacili, i istrčali bi rasterećeni da igraju žmurke, trule kobile,
ledenog čikice ili prosto da kradu trešnje ili zelene ranke. Ne bi im
bili dostupni svi oni jutjub kanali, nasilje, modne blogerke pod čijim
uticajem su nam deca praznila novčanike. Možda bi čak neko izneo lastiš
sa tavana. Sasvim slučajno ili ,ne smem i da pomislim ni da napišem,
neko bi izneo te staromodne igle i heklice, pa dok odmaraju od
arjačkinja-barjačknja, devojčice uzmu pa štrikaju? Mislim samo kažem, ne
ljutite se pobogu, znam da je to staromodno i da su žene sad
emancipovane i obrazovane i kako se ono još kaže… ne znam, nije ni
bitno. Eto, možda sasvim slučajno… Možda bismo bili zdraviji, ako ne
bismo sedeli pred računarima, ispod neonki, pred monitorima. A ako nas
meteorološki sajtovi ne bi plašili kišom i vetrom, možda bismo nekad i
pokisli, onako do gole kože kao deca, i kada bi nam kiša sprala sve te
maske, maskare i hajlatere i pudere, možda bismo sebe videli drugim
očima, i prihvatili svoje bore i podočnjake. Ko će ga znati. Možda bismo
bez tih vajfajova bili neki drugi, lepši bolji, pametniji. Mada,
dovoljno bi bilo da budemo samo nasmejaniji… složićete se, iako do sada
niste nikako to hteli.
Ali, sad me ipak nekako baš brine, koliko bi ljudi ipak ostalo bez
posla. Da li bi se snašli bez svih lajfkoučova i tutorijala kako da… ovo
ili kako da… ono. Ma, ne. Ko zna da li će se ikada desiti ta mini
apokalipsa koja bi uticala samo na internet, a ostavila struju. Mislim, i
sve te sprave u bolnici rade na struju, da se ne ponavljam za veš i
sudomašinu, ne bih mogla biti srećnija bez te dve spravice…ne, ne, da
perem na potoku. Pa, odakle mi potok?
Možda bi kao za vreme bombardovanja, bilo i više beba, kao što je
poželela vlast, a bez da se svađaju feministikinje i domaćice uživo na
televiziji i pričaju kako ove jedne vređa očekivanje da rađaju a ove
druge bi rađale još ali nemaju kad od silnih obaveza oko postojeće dece.
Sad mi nešto pade na pamet, pazi – ne bi morala ni televizija da
postoji. Pa, majke mi. Šta će nam. Kad već ostanemo bez interneta, neka
nema ni toga. Gledajte to sa vedrije strane, imaćemo više love, nećemo
plaćati pretplatu za tv, ni internet ni kablovsku. U, što bi to bilo
zgodnoo! I biblioteke bi otvorile još “ekspozitura” i zaposlile još onih
što su, sem interneta ostali i bez posla. Pa bismo opet čitali, i
razmenjivali knjige. I viđali se češće. Možda organizovali više
pesničkih večeri. Ili večeri razmene recepata, jer sećate se, svi
recepti su nam ostali u nekom folderu. Ili smo skidali direktno sa
kuvarskih sajtova koji više ne postoje, nismo ludi bili da prepisujemo
recepte, kad je to tako staromodno… Onda bismo češće obilazili tetke,
bake i strine, i prepisivali njihove zbirke recepata a one bi bile
srećne što nas vide i ponosne što hoćemo njihov recept za tulumbe, i
pakovale bi nam orahe i dunje sa ormana da ponesemo kad već hoćemo da
kuvamo. Ne bismo im rekle da smo tu samo zbog recepata, a pomalo nam je i
dosadno jer nemamo internet….
Da, u početku bi nam bilo dosadno. Prvo bismo bili ljuti, i psovali
bismo 21. vek i napredak i tehnologiju, ali baš duboko verujem da bismo
vrlo brzo shvatili da nam nikada nije ni trebao. Da je ubrzao naše
živote, napravio od nas robove i ljude koji uvek kasne i koji i u
kupatilo idu sa telefonima.
Ali, eto, ja imam san, i silno želim da se ostvari. I znam da će mi
masa prilepljivati razne šarene dijagnoze, pripadnost nekoj sekti,
zatucanost sigurno, slaće mene da sama gajim svinje i šta sve ne, ali
možda bi umesto toga oni mogli da napišu šta je njihov san. Šta vi to
dragi moji, sanjate a da nije još pratilaca, lajkova, ajfon XY,
dugovečnija baterija, više megapiksela?
I da, znam, da bez interneta, vi sada ne biste čitali ovaj tekst, ali ni ja ne bih imala potrebu da ga napišem…
Izvor: Detinjarije.com