Nedavno je u Zagrebu održan festival “Bolje da o tome (ne) razgovaramo”, na kojem je prikazano šest predstava, od kojih su dvije rađene po knjigama Jasminke Petrović. Osim s predstavama, publika u Hrvatskoj niz godina ima priliku da se upozna s njenim knjigama i njihovim filmskih adaptacijama, kao što su “Leto kada sam naučila da letim” i “Zlogonje”. Sve su to razlozi zbog kojih razgovaramo s njom.
Što vas je potaknulo da se bavite pisanjem knjiga za decu i omladinu, uključivši i teme o kojima se manje govori, a koje su pogrešno ili zlonamerno označene kao tabu i kontroverzne? Koliko je pogrešno mišljenje da je dečja literatura lakša i neozbiljnija od one za odrasle?
Kada sam kao mala doživljavala nepravde od odraslih, stegnula bih pesnice i pomislila: “Kad porastem, ja ću biti na strani dece.” Danas se trudim da kroz svoje knjige održim to obećanje. Moji prvi učitelji u radu s decom bili su Duško Radović, Astrid Lindgren, Branko Ćopić, Johana Spyri… Od njih sam naučila da mlade čitaoce poštujem, razumem, ohrabrujem i zasmejavam.
I ono najvažnije – naučila sam da deca imaju pravo dobiti odgovore na svoja pitanja. Za njih je svaki dan nova pustolovina. Sve ih zanima – Da li su ribe žedne? Kako nam se ne zavrti u glavi dok se Zemlja okreće oko svoje ose? Kako sam se ja rodio? Zašto je deda umro? Po meni pisci za decu moraju biti odgovorni, maštoviti i iznad svega hrabri. Uostalom, setimo se reči Duška Radovića: “Pisanje za decu je isto kao i pisanje za odrasle, samo malo teže.”
Zašto su važni festivali za decu i omladinu poput “Bolje da o tome (ne) razgovaramo”, koji se bave manje ružičastim temama?
Najpre želim uputiti pohvale festivalu i zahvalnost celoj ekipi u Teatru Poco Loco koja organizuje ovaj festival. To što oni rade nikako nije posao koji se obavlja za platu. To je misija koja se zasniva na ljubavi prema deci i umetnosti. U današnjem svetu, najlakše je zatvoriti oči pred problemom, ali organizatori ovog sjajnog festivala biraju teži put – kroz gostujuće i domaće pozorišne predstave oni ohrabruju i podržavaju kako decu tako i odrasle.
Treba naglasiti da nakon svake predstave članovi autorskog tima i deca razgovaraju o odgovarajućim temama, a snimci se mogu pronaći na internetu. Ostala sam zadivljena koliko su ti mladi sagovornici mudri i kreativni. Festival “Bolje da o tome (ne) razgovaramo” je važan jer nam “otvara oči”, podiže svest, povezuje nas, inspiriše, osnažuje i podseća da nismo sami u svojim dilemama. Velika mi je čast da su se na programu našle dve predstave, urađene po mojim knjigama: “Seks za početnike”, koju izvodi novosadsko Pozorište mladih i “Giga pravi more”, koju izvodi Narodno pozorište “Toša Jovanović” iz Zrenjanina.
O seksu, tinejdžerskim jezikom
Festival je otvoren predstavom “Seks za početnike”. Što vas je potaknulo na pisanje tog priručnika?
Priručnik je nastao 2000. – dakle, pre četvrt veka – ali se u Kreativnom centru, koji je tada bilo izdavač, spremamo da ga apdejtujemo. Kad sam krenula da radim na njemu, nije postojalo ništa slično za mlade u regionu, iako su kasnije krenuli da se pojavljuju slični priručnici, tako da sam iščitavala stručnu medicinsku literaturu i pokušavala da to prenosim u tinejdžerski jezik.
Urednica Ljiljana Marinković u Kreativnom centru je rad na knjizi prvo nudila psiholozima, ali oni su imali suviše stručan ton, što nije moglo da bude pitko za taj uzrast. Oni su imali znanje, a ja kreativnu veštinu kako da pišem za decu. Čitala sam stručne knjige i savetovala se s dva psihologa. Trudili smo se da izbegnemo reči “nikad”, “uvek”, “svako” itd. da nekog na zbunimo. Mogu reći da mi je to najteža knjiga koju sam napisala. Nastalo je devet verzija, a svaku reč smo merili kako bismo bili verni ideji da zaštitimo decu i pripremili ih da što više moguće odlože seksualni odnos dok ne budu psihički dovoljno spremni i odgovorni.
U knjizi postoje i mračne stranice o opasnostima u koje deca mogu da upadnu, a sjajni ilustrator Bob Živković ju je duhovito ilustrovao. Tokom dugotrajnog istraživačkog rada i u saradnji s lekarima, psiholozima, roditeljima i decom, odlučili smo da knjiga bude enciklopedijska da bi mogao svako da pročita ono što ga interesuje, tako da ne mora da se čita po redu. Pošto sam mama i baka, svesna sam velike odgovornosti da čitaoce ne uplašiš ili ne gurneš u nešto za šta nisu spremni. Knjiga je izazvala veliki bum, a hrvatsko izdanje je vrlo brzo objavila Prosvjeta.
Osim toga, pojavilo se i izdanje na Braillevoj azbuci. Knjiga je prevedena na 30 svetskih jezika, čak i kineski. Nisam se obogatila, ali mi je drago da smo pokazali da je ta tema važna i da smo Bob Živković, Kreativni centar i ja našli pristojnu meru u komunikaciji s tinejdžerima. Najveći kompliment je da roditelji i i deca zajedno čitaju, što zapravo i jeste ideja.
Urađeno je nekoliko predstava u Beogradu, Zagrebu i Stokholmu, a svaka je različita jer prati kulturu svog prostora i ima svoj pečat. Ideja je da se nakon predstave razgovara. Roditeljima i nastavnicima je teže da govore, a deca su radoznala, pa ako ne saznaju iz knjige ili iz predstave, od nastavnika i roditelja, otići će na internet gde je mnogo opasnije.
Jeste li se, uz niz pozitivnih, sreli i s nekim negativnim reakcijama?
Naravno da ih je bilo, ali dvehiljadite su bile demokratskih pet minuta u Srbiji, pa je Ministarstvo prosvete dalo predlog da se predstava, nastala vrlo brzo nakon knjige, gleda po školama. U Malo pozorište Duško Radović tada su dolazili brojni autobusi. Ponekad se pojavljuju pojedinačni napadi – što “učimo decu da budu gejevi”. Mislim da je to u Srbiji posebno vruća tema. Naravno da se ne radi o tome, naša tema je mnogo ozbiljnija, šira i veća, namera je da zaštitimo decu i da im podignemo odgovornost i svest o čemu se tu zapravo radi.
Kako društva – ne samo u regionu – postaju sve konzervativnija, sve su glasniji oni koji traže zabranu abortusa, dok crkve osim toga propovedaju nekorištenje kontracepcije. Jeste li vi i vaše knjige i u tom smislu bili na udaru i kakvo je vaše mišljenje o tome? Smatrate li da će nastojanja na zabranama biti sve masovnija i uticajnija?
Konzervativna društva često se služe strahom kao glavnim oružjem. Kada se nepravda, smrt, nasilje ili seks pretvore u zabranjene teme, ljudi počnu verovati da je najbolje ćutati i povući se u svoja četiri zida. Zato decu i mlade treba učiti da strah paralizuje i kontroliše, a da su znanje, radoznalost i poverenje put ka razumevanju i slobodi. Društvene mreže i tabloidi često trguju skandalima banalizujući i vulgarizujući ozbiljne teme. S druge strane, drže moralne pridike i stavljaju zabrane na važna pitanja.
Tako dolazi do zamene teza – tračevi i neprimerene fotografije su OK, a otvoreni i odgovorni razgovori o emocijama, telu, seksualnosti, identitetu, religiji, društvenom uređenju, ratu, slobodi, siromaštvu, emigraciji, nasilju i sl. postaju neprimereni. Neke moje knjige našle su se par puta na udaru društvenih mreža i tabloida zbog jedne reči ili rečenice izvučene iz konteksta. Bilo je očigledno da su objave i tekstove pisale osobe koje knjige nisu ni pročitale, pa su samim tim i nevažne za ovaj intervju.
Svi čeznemo za slobodom
Koji je bio povod za pisanje knjige “Leto kad sam naučila da letim” i kako komentarišete velik broj stranih izdanja, uključujući i lani predstavljeno hrvatsko izdanje? Što vam je značila činjenica da se njezina ekranizacija mesecima nije skidala s bioskopskih repertoara, da je taj film prikazivan u više država sveta?
Knjiga “Leto kada sam naučila da letim” govori o devojčici Sofiji koja ne otkriva samo čari prijateljstva i prve simpatije već i porodične tajne, tugu zbog gubitka drage osobe i snagu praštanja. Pisala sam je za tinejdžere, pa sam bila veoma iznenađena kada su počele da mi stižu poruke i od starijih i od mlađih čitalaca. Pamtim da je jedna poruka glasila: “Posle čitanja Vaše knjige, pomirila sam se sa bratom. Hvala.”
Roman je objavila beogradska izdavačka kuća Kreativni centar 2015. godine, koja je vrlo brzo objavila i izdanje na engleskom jeziku. Potom je knjiga izašla u Makedoniji, Italiji, Nemačkoj, Hrvatskoj i Sloveniji, a u pripremi su špansko i rusko izdanje. Po romanu su urađene dve predstave: jedna u produkciji Festivala internacionalnog studentskog teatra/FDU-a i režiji Patrika Lazića, a druga u produkciji Narodnog pozorišta Užice i režiji Gorana Golovka.
Istoimeni film nastao je u koprodukciji Sense Productiona iz Srbije i hrvatske Kinorame, režirao ga je Raša Andrić, a ekipu čine sjajni glumci i filmski radnici. Svi oni su zaslužni što su junaci knjige oživeli na platnu. “Leto” je naišlo na dobar prijem kod čitalaca i gledalaca, verovatno jer svi čeznemo za slobodom, prihvatanjem, za letovanjem i letenjem.
Znamo da su vrhuške naših država u lošim odnosima, ali smatrate li da je raja pomirena i izmirena? Koliko je s obzirom na to važna kulturna razmena filmova, knjiga, pozorišnih predstava… U vašem slučaju, publika u Hrvatskoj je mogla gledati filmove “Leto kada sam naučila da letim” i “Zlogonje”, koji je nastao prema knjizi “O dugmetu i sreći”, a prikazan je na Zagreb Film Festivalu.
Mi stvaraoci za decu i mlade imamo isti cilj – da najmlađi stanovnici planete imaju što bezbrižnije i svetlije detinjstvo. U regionu imam mnogo saradnika i prijatelja s kojima jedva čekam da se sretnem i zagrlim. Na festivalima, programima, promocijama i premijerama razmenjujemo iskustvo i znanje, radujemo se tuđim uspesima i smišljamo zajedničke projekte. Iako smo veoma različiti, spaja nas iskrenost, mašta, humor i poverenje. Koliko ja znam, kod političara stvari stoje drugačije. Bilo bi zanimljivo čuti šta njih povezuje, ali pod uslovom da najpre popiju serum istine.
Kako je nastala vaša prva knjiga “Giga pravi more”, koja je njena poruka i zašto vam je ona omiljena?
Bilo je to početkom devedesetih godina. Moj sin se danima igrao iza zgrade sa svojim prijateljem Gigom. Kad bi došao kući uzbuđeno mi je objašnjavao kako njih dvojica prave more. Jednog dana sam poželela da vidim sve te njihove ribe, delfine, morske zvezde, kamenčiće, talase, vetrove i brodove. Međutim, od svega toga zatekla sam jedino tri drvca u travi i dva mala ozarena lica.
U tom trenutku osetila sam svu snagu dečje igre i mašte, koji mogu nadvladati čak i ratni vihor. Osećanja su mi se mešala – usplahirenost, tuga, bes, očajanje. Zapitala sam se kakav svet mi odrasli ostavljamo deci. Imamo li pravo da im kvarimo igru? Zar su naše slabosti važnije od njihove radosti? Te noći sam sela i rukom napisala ovu malu priču o velikom prijateljstvu.
To prvo izdanje ilustrovao je Bob Živković, a objavila je reklamna agencija Tim Talenata Beograd gde sam u to vreme radila kao copywriter i ne sanjajući da ću jednog dana pisati knjige za decu i mlade. Tada sam imala osećaj da nisam dorasla tom tekstu, pa sam čitav tiraž brže-bolje razdelila i zaboravila. Tek tridesetak godina kasnije bila sam spremna da stanem rame uz rame sa Gigom i Cvrčkom, junacima ove knjige. Drugo izdanje ilustrovala je moja ćerka Ana Petrović, a objavio Kreativni centar.
Početkom ove godine na božićnom prijemu Srpskog narodnog vijeća u Zagrebu vama i Raši Andriću dodeljena je nagrada Svetozar Pribićević za unapređenje hrvatsko-srpskih odnosa. Vaša poruka zahvale koja je tom prigodom pročitana iznervirala je tadašnju ambasadorku Srbije u Hrvatskoj Jelenu Milić, koja je demonstrativno napustila prijem jer ju je shvatila kao podršku mladima koji protestvuju protiv vlasti u Srbiji. Otada je prošlo više meseci – kako vidite sadašnje stanje u zemlji?
I dalje verujem da nas mladi uče da svetlimo i letimo, kako smo tada i napisali.