Autobus je od Ivanjice do Igala putovao celu noć, a mlađa sestra i ja
smo sedele na jednom sedištu, do prozora. Mama je zauzela ono do
prolaza kako bi stražarila da se, ako zaspimo, tako stisnute ne
prevrnemo.
Nije nam bilo jasno zašto druga deca u busu imaju sopstvena mesta za
sedenje, a mama je objasnila da je tako zabavnije jer ćemo biti sve tri
zajedno. Objašnjenje smo prihvatile euforično i nismo pravile pitanje
oko toga, bilo je bitno to što prvi put u životu idemo na more. Sestra
je imala četiri, ja pet godina. Kasnije smo shvatile da je mama sredila
da se “provučemo” samo sa jednom kartom, još jedan u beskonačnom nizu
njenih finansijskih trikova uz pomoć kojih smo se tog proleća 1992.
zaputile ka Crnoj Gori.
Sećam se kako je dva meseca pre toga svakog dana odvajala po jedno
jaje i pažljivo ih pakovala u stare novine da bi čitava preživela
truckanje. Ušuškanih 60 jaja, kilo sira, kilo domaće pršute, džačić
krompira i dve kile domaćeg paradajza krenuli su sa nama na ovaj put
upakovani maminom nepokolebljivom odlučnošću.
Ako bi me neko sada pitao koliko smo novca nas tri potrošile na tom
letovanju, moje bi sećanje reklo nula, jer je za sve što bismo na plaži
tražile, odgovor bio ne. Uz to je obavezno sledila i neka mamina odlična
manipulacija da nam odvuče pažnju od kuvanog kukuruza, vrućih krofni
ili sladoleda.
Razmišljajući sad o tome, toliko joj se divim, jer joj je uspevalo da
uprkos tome što imamo tako malo, budemo najsrećnije na svetu.
Nije nam smetalo čak ni to što smo svakog dana od kuće do plaže i
nazad prelazile po osam kilometara pešaka jer smo bile smeštene u kući
bake i deke koji su živeli u brdima iznad Igala. I danas pamtim romsku
čergu kraj magistrale pored koje smo svakog dana prolazile, jer je bila
neiscrpna inspiracija za priče i maštanje koju je mama zdušno koristila
da nas zabavi.
Kad bi istrošila bajke o čergarima, mama je prelazila na izmišljene
igrice, na primer u kojoj bismo kući volele da živimo i onda sve tri
idemo redom i parimo oči raskošnim jadranskim vilama i vrištimo u glas
“ja u ovoj, ja u ovoj, ja u ovoj”.
Ili smo iz dvorišta tih prelepih nepoznatih kuća, savršeno skockanih,
pokošenih i uređenih, brojale šta sve i Sredoje, deda kod kojeg smo
odsele, ima u svojoj džungli od dvorišta, obrasloj svim zamislivim
biljkama i voćkama i nastanjenoj raznoraznim živuljkama, od koza do
zmija.
Stvarno, ništa nam nije bilo teško u tom putu do plaže jer nas je na
kraju uvek čekalo more, a nije nam mnogo smetala ni činjenica da zapravo
nijednom nismo spustile peškire na samoj plaži, jer ti za to treba
suncobran, a suncobran nismo imale, pa smo uvek gledale da poranimo što
je više moguće i zauzmemo mesto ispod onog čuvenog prastarog drveća koje
ima najdeblji hlad.
Povratak kući bio je mnogo teži, ali mama nas je uvek tešila mišlju da večeras spavamo i sutra opet more.
Bile smo premale da bismo razumele šta je to što se čuje u daljini, a
čuo se rat u Dubrovniku, crna stvarnost zbog koje je mama te godine
naprasno i odlučila da mi moramo nešto lepo da doživimo i da moramo ići
na odmor. Gledale smo kako kulja dim iznad Prevlake i kako se, sa druge
strane, mirne i sunčane palme nadvijaju nad Igalom i proždirale sendvič
sa sirom i paradajzom, začinjen ukusom morske soli u ustima. I dalje
nešto najslađe što sam u životu jela.
Setim se ovoga svaki put kad neko pomene “paradajz turiste”. I uvek
ću se osećati kao jedna od njih iako to više nisam. Danas letim avionom,
odsedam u smeštaju koji je blizu plaže i blizu centra, jedem u
restoranima i iznajmljujem ležaljku. Ali dok sam živa biću zahvalna
našoj majci koja je te 1992. dala bukvalno poslednji dinar koji je imala
da bismo mi osetile čistu sreću. I, bože, koliko joj je samo uspelo.