Natalija Tomić, 18-godišnja autorka knjige “Sedam smrtnih virusa”, objasnila je za portal Detinjarije zašto se ne oseća loše nakon što je punoletstvo proslavila kao – svadbu.
– Da, evo ja sam jedna od onih devojaka koja je punoletstvo
proslavila kao svadbu. U stvari, pre kao generalnu probu jer mi je od
svega što sadrži svadba nedostajao samo mladoženja. Eto, ja sam baš ta.
Ali… nećete me naterati da se osećam loše. A evo i zašto…
Ovo je
prvi tekst koji pišem kao punoletna osoba. Jeeeiii… Mislite li da ću
sada napisati neki mudar, poučan tekst? Pa… videćemo.
Dugo sam
čekala ovu 2022. godinu u kojoj punim osamnaest godina. Onda sam čekala
da prođe januar. U februaru sam odbrojavala dane.
26. februara sam
„brojala sitno“, u satima. U 11 uveče sam izgubila pojam o vremenu.
Minut mi je izgledao kao sat. Sve mi se spojilo.
Sreća što je stigao moj dan, napokon. Tuga što nisam sa svojom porodicom. Nestrpljenje da dočekam ponoć.
Očekivanje ko će me se setiti prvih sekundi tog famoznog 27. februara. Emocije do plafona…
Tačno
u ponoć iznenadile su me ovogodišnje i prošlogodišnje cimerke. A i šta
bi mi bez nas samih? Proslavljeno u stilu. Baloni, krofne, zajedničke
fotografije, poruke…
Ovo se dešava u ženskom đačkom domu, u vreme kada nam je zabranjeno
da se šetkamo po sobama. To ceo događaj čini još interesantnijim. Sad se
mislim da li da brišem ovaj deo ili ipak ne mogu da nas upišu
retroaktivno. Da se nadam da baš niko neće pročitati… nema šanse.
Tako
sam zvanično postala punoletna. Ako ste pomislili kako sam baš fina,
mirna i skromna devojčica i da je ta noć bila kraj proslave, ne žurite
sa zaključkom. Ako ste upravo mislili da svom detetu ovo pročitate kao
primer, nemojte još. Ako ste se zapitali šta je vama trebalo, pa ste
proslavu punoletstva pripremali kao svadbu, pročitajte tekst do kraja.
Velika
rođendanska proslava je bila u subotu, 12. marta ove godine. Tom danu
je prethodila priprema ravna pripremi za svadbu. Restoran smo
rezervisali još krajem avgusta.
U Beogradu je to poprilično
traumatično iskustvo jer je izbor veliki, a uslovi „može im se“.
Dekoracija stolova je restoranska, ali nemaju uzorak ili ne daj Bože
uzorke, pa da može da se bira.
Više je onako opisno, pa ko može da
zamisli… A da, dekoracija se posebno naplaćuje. Mislim se, a koji onda
izbor imamo? Da kažemo gostima da obuku dugačke rukave, pa da ih koriste
umesto salveta. Fotograf je takođe restoranski. Naravno, i to je
opisno.
Piće je restoransko, opisno. Hrana je isključivo
restoranska, opisno. E moja Natalija, kažem sama sebi, mnogo ti gledaš
filmove. Ja sam zamišljala uzorke, pa ja kao biram. Ipak sam morala da
se oslonim na roditelje u potpunosti.
Osim finansijski, što je
drugi deo priče, verovala sam u njihovu sposobnost zamišljanja. Ja dok
ne vidim uživo, dok ne čuknem… ne ide. Uvek očekujem više, bolje, lepše…
pa se često razočaram.
Sledeća obaveza je bio spisak gostiju.
Raspored stolova i sedenja je ozbiljan posao. Tek kada dođete u ovu
situaciju, shvatite koliko ljudi ne može za isti sto. Ne bi oni ni u
istu prostoriju. Da se pitaju ni u isti grad.
A
tek, ko će sesti bliže slavljeničkom stolu… Prvi red, drugi red… To
dođe kao javni raspored: najvažniji, manje važni, nevažni… A ko uopšte
zove nevažne ljude? Ali uz sav trud, nema teorije da se neko ne nađe
uvređen.
Zaglavila sam se i kod haljine. I ono što mi se otprilike
sviđalo, ispostavilo se da ili uopšte nije moj stil, ili nije ništa
posebno. Kada mi haljina ne teba čini mi se da po prodavnicama nema šta
nema. Kada mi treba, shvatim da u stvari nema ništa. Ili je preeeskupo.
Noćna mora.
A uz haljinu treba uskladiti i štikle, torbicu,
frizuru i šminku. Znači, mora da postoji redosled a nervozu unosi
činjenica da posle nema predomišljanja.
Da ne zaboravim tortu.
Mesecima sam guglala, pregledala sam stotine torti, i jednog trenutka
više nisam imala pojma šta mi se sviđa. E, tu sam imala ludu sreću.
Ženska ekipa je preuzela izbor tako da su torta i slatki sto bili
iznenađenje. Nisam mogla ni da zamislim da takva torta postoji.
Mislim i nije… do mog rođendana.
Uz
sve ovo, potrebna je i muzika. I to vam je nekako na sreću. Dobro je
ako se pevačica ne ubije u prva tri sata. Posle nemate pojma ni šta peva
ni kome peva. Moj spisak od tri stotine pesama je poslužio kao podmetač
za piće.
Napokon je svanuo taj dan. Da ne detaljišem, frizura,
šminka, trči tamo, trči ovamo, sačekaj svakog gosta, slikaj se sa svima,
brini da li svi imaju sve što treba… bilans je sledeći: ceo dan nisam
bukvalno ništa jela, prsti na nogama su mi bili utrnuti narednih pet
sati, i glava mi je bila utrnuta od nekih tridesetak ukosnica… i mozak
mi je utrnuo.
Prva rečenica koju sam rekla mami čim sam imala priliku je “ Za svadbu maks 15 ljudi”.
Ipak… vredelo je.
Da,
evo ja sam jedna od onih devojaka koja je punoletstvo proslavila kao
svadbu. U stvari, pre kao generalnu probu jer mi je od svega što sadrži
svadba, nedostajao samo mladoženja. Eto, ja sam baš ta. Ali… nećete me
naterati da se osećam loše. A evo i zašto…
VI opisujete rođendane
kao “normalne” ili “neprimerene”. VI delite slavljenike na skromne i
bahate. VI ste “neskromnu” decu klasifikovali kao najgori soj
osamnaestogodišnjaka, kao loš primer vršnjacima i pogubne za budućnost.
VI žalite ili kritikujete roditelje “neskromne” dece. VI prebirate po tuđim novčanicima. VI pričate o tome. VI merite…
Mogla
bih sada da vam objašnjavam da to nije teror fensi dece jer onda i vas
teroriše komšija koji ima bolji auto, zar ne? Kada čujem šta pričate
zahvalim Bogu što ne čujem i šta mislite. Ipak smo mi mnogo manje
“ugroženi” od vas odraslih. Mi se radujemo svakom rođendanu. I dobro se
provedemo gde god da se nalazimo.
I tačno znamo koliko, kada i šta
možemo. Znamo i za druge ali to što neko ne može ili ne želi da pravi
“svadbu” niko nikada nije zamerio. Čak je lepše i interesantnije kada se
malo “izmeša” pa imamo restoran, klub, salaš, bazen, izletište…
Moj
stariji brat je punoletstvo slavio u kući, mlađi će najverovatnije u
klubu… A evo ja, crna ovca savremenog roditeljstva, dobila sam nadimak
Golden girl. Zbog zlatne haljine, naravno… iako sam i pre rođendana bila
zlatno dete.
P.S. Po manjim mestima sve pršti od proslava a
jedino velegradski roditelji pričaju o sendvičima sa kiselim
krastavčićima. Hm… nije baš sve do skromnosti… ima nešto i do ovih koji
deru sa cenama.