I tako, prihvativši prećutno uslove
života koje vam vaš neprijatelj postavlja, živite kako on hoće; upravo, i
ne živite nego strpljivo čekate, sve dok se sav vaš život, zajedno sa
svim onim što ste očekivali, ne pretvori u strpljenje i beskrajno
čekanje, što znači da ste prihvatili rajinski način života, a to je isto
što i put dobrovoljne propasti za sebe i svoje potomstvo.
Da ne bi morali da vas sami ubijaju,
zarazili su vas tim čekanjem koje vas održava u životu i polagano ubija.
Uvenućete i nestati kao što su uvenuli i nestali toliki preci i narodi u
Osmanskom Carstvu, pre vas na isti ili sličan način.
Nisu ni primetili da su sa puta
istinskog života neosetno prebačeni na mrtvi kolosjek čekanja bez kraja i
cilja. Ne osećaju to svoje čekanje kao teret ni kao poniženje, jer su
se i sami pretvorili u čekanje.
Zaraziti nekog čekanjem, to je
najsigurniji način vladanja nad njim, to znači učiniti ga nepokretnim i
bezopasnim potpuno i zauvek, i ta obmana čekanja tvrđa je od svakog
zatvora i jača od najjačih bukagija, jer se, sa mnogo sreće i veštine,
iz zatvora može pobeći i okova se može čovek osloboditi, ali te
obmane(!) – nikad ni doveka.
Sve što jeste i što znate, umete i
možete, stavljeno je u službu toga čekanja bez kraja i bez ikakvog
izgleda na ostvarenje. Jednima vek prođe u mučnom i uzaludnom čekanju, a
drugi dobiju i bez najmanjeg čekanja sve što žele i čemu se nadaju.
Ivo Andrić