U razgovoru za Danas koji je napravljen pred premijeru, Staša Koprivica otkriva da li je u ovom tekstu „citirala“ ono što o našem predsedniku govore njegovi ljudi iz državnog vrha, podanici i „sendvičari“ (kako su mnogi prepoznali), kakav je narod koji prihvata da mu neko kao što je Ibi – jeftini demagog, prostak i jako opasan čovek spreman na svako zlo bude vođa i vlast, svojoj veri da če mladi promeniti svet…
Da li je rizik hvatati se komada koji je sa Zoranom Radmilovićem otišao u legendu, čak je i njegova bista ispred Ateljea 212 urađena u kostimu kralja Ibija?
– To je bio rizik na koji smo svi iz ekipe bili spremni čim smo se uhvatili u koštac sa ovim naslovom. Inače, „Kralja Ibija“ prati izvestan „Mandela efekat“ – svi misle da znaju šta je taj komad zbog čuvene Ateljeove predstave, ali taj snimak je svedočanstvo o specifičnom pra-stendapu legendarnog Zorana Radmilovića. Originalni tekst koji je napisao Alfred Žari je nešto potpuno drugačije. Vrlo brzo smo shvatili da ćemo morati da pristupimo procesu iz nule. Tako smo dobili nešto što je potpuno novo i nadam se da nećemo razočarati publiku.
U ovom trenutku verovatno ne postoji bolji komad od „Kralja Ibija“ koji tako istinito i precizno detektuje ono što živimo – jednu obesnu farsu koja je u poslednjih godinu i po dana postala još obesnija, mračnija i opasnija. Koji su bili najveći izazovi za vas dok ste radili predstavu?
– Najveći izazov je bio da napravimo tačnu, duhovitu i surovu predstavu koja nije komentar na dnevnu politiku i tabloidne naslove, već nešto što će imati smisla i umetničku vrednost i kada se ta ista dnevna politika i tabloidni naslovi promene. Izazov je bio i naći meru kada je reč o „prst-u-oko“ humoru koji je Žari svesno i namerno plasirao, a opet ne izdati farsu. Meni lično je bilo najteže da pronađem balans između toga šta je nekorektnost, a šta nepristojnost ovog materijala. Dozvolila sam nam da budemo nekorektni, ali smo morali da ostanemo humani.
„Ibi“ govori o gadnim autoritarnim vođama i njihovim ništa boljim podanicima, a naša situacija očajnički priziva baš ibijevštinu. Koliko je vaša postavka Žarijevog remek dela „slika i prilika“ našeg društva, jer je prosto nemoguće ne prepoznati tu našeg vođu, iza čijeg grotesknog ponašanja, kao i iza Ibijevog, stoje stvarne i opasne sile ?
– Delovi predstave koji će publiku možda podsetiti na domaću i svetsku političku situaciju zapravo su delovi teksta koji su pretrpeli najmanje promena. Žari je bio neverovatno dalekovid, a psihologija mase se, nažalost, nikada ne menja. Mene je kao autorku mnogo više zanimala ta masa, nego onaj koji joj komanduje. Na kraju dana, „sile“ koje pominjete su takođe ponikle iz mase.
Najavaljući ovu predstavu, vi ste za sajt BDP -a zapisali: „Svi koji tvrde za Ibija da je lopov i zločinac – nisu ništa drugo do obični izdajnici. Ibi je sunce, Ibi je cveće, Ibi je brašno što baka u kiflu meće. Kakva je privilegija živeti pod Ibijem!“. Da li ste tu „citirali“ ono što o predsedniku Vučiću govore njegovi ljudi iz državnog vrha, podanici i „sendvičari“ ?
– Nisam, iako tako deluje. Inspiracija mi je bila udvorička poezija. To je specifični vid ružne tradicije koja postoji otkad je i ljudske civilizacije. Ako malo zakopate po istoriji, starijoj i novijoj, videćete da je taj format uvek isti. Kao mala sam pronašla knjigu „Antologija udvoričke poezije“ iz 1988. i od tada traje moja fascinacija time.
„Ako narod nije zadovoljan – promenićemo narod!“, kaže Ibi, a naš Ibi ima „rezervni narod“, stalno pripravan, koji „iskače“ na njegov poziv kad god mu je potrebno. Koliko se u predstavi bavite upravo pitanjem naroda i njegove poslušnosti autoritarnom vođi?
– Nikada nije u pitanju emocija, tu se uvek radi o resursima. U stvari, samo i jedino o novcu. Naš scenski „Ibi“ smešten je u budućnost, pa tako možemo vrlo jasno da vidimo šta je svet koji je ogrezao u najkasniji mogući kapitalizam. Nekome će to delovati kao distopija, meni deluje kao vrlo precizna najava.
Kakav je to narod kome neko kao što je Ibi, jeftini demagog, lažov, prostak i jako opasan čovek spreman na svako zlo zarad svoje krune, uopšte može da bude kralj?
– Već sam objasnila kakav je narod, a uz to – smatram da je problem i kruna sama. Niko do nje nije došao tako što je brinuo za svoj narod ili radio za njega. Ona se ili nasilno osvaja ili automatski nasleđuje. Nažalost, sada vidimo kako u čitavom svetu čak i „demokratske“ pozicije bivaju ili nasilno osvajane ili automatski nasleđivane. Volela bih kad bismo mogli nekako da pojmimo da na čelu jedne države treba da bude osoba koja je spremna da joj služi, a ne da njom vlada.
Hiperbolu koju tako znalački koristi, Žari je smatrao najjačim sredstvom da se pučanstvo prodrma iz obamrlosti, da mu se glava zabije u zastrašujuću stvarnost. Koliko su ljudi uopšte spremni da se suoče sa sopstvenom odgovornošću za vlast koju imaju?
– To ne mogu da znam, ali mogu da probam da sredstvima kojima raspolažem – a to su pripovedanje, humor i klasična pozorišna čarolija, tokom sat i trideset pet minuta trajanja predstave postavim što više pitanja koja će publici biti inspirativna da o njima razmisle i sami sebi odgovore.
Naše građane su iz ibijevskih laži, zla i demagoških „čarolija“ probudili studenti. Kako to komentarišete, i kako vidite učinak studentskih protesta u ovih godinu ipo dana?
– Što kaže narod – „veliki sam fan“. U „Kralju Ibiju“ igraju i tri fantastična, prepametna i preduhovita studenta glume. Ovi divni momci su doprineli celom projektu ne samo svojim talentom, već i spremnošću da se satirom bave ozbiljno, da donesu tačnu i svežu perspektivu na trenutni svetski poredak, i tako učine ovu priču dodatno relevantnom. Znam da zvuči kao kliše, ali mladi će zaista spasiti svet, samo im moramo dati dovoljno prostora za rad i razmišljanje, kao i podršku da ostanu autentični. Videli smo šta to znači za ovu zemlju, a samim tim i za njenu umetnost.
Zakoraćite u Haos!
„Kad su prestali da nas slušaju, otkriću vam jednu tajnu. Tvorac Ibi-univerzuma, izvesni Žari, još je krajem 19. veka uspeo da objasni mehanizme totalitarne vladavine mnogo bolje od bilo kog teoretičara. Izumeo je tragičnu farsu kao žanr i predvideo ovaj džumbus koji živimo sada, sve vreme sprdajući se na račun svog profesora matematike.
Kakav kralj! Noćne more umeju da budu vrlo uzbudljive, pa i smešne, ali se iz njih i dalje budimo istraumirani. Mi smo, pomalo neoprezno, pokušali da dokučimo kako se cela naša planeta uvek iznova zaljubljuje u Zlo, samo zato što je često šareno i zabavno. Pridružite nam se, zakoračite u Haos“, zapisala je u svom tekstu Staša Koprivica.
A ovaj „haos“ na sceni BDP -a izvode Andrija Milošević u liku Ibija, Paulina Manov kao Kraljica Ibi, Aleksandar Jovanović, Milan Kolak, Bojana Stojković/ Iva Ilinčić, Ivan Zablaćanski, Mina Nenadović, Rista Milutinović, Nikola Mijatović, Arsenije Arsić.
Reprize premijere zakazane su večeras i sutra, kao i 23, 24. i 26. februara, a zatim 3, 4. i 5. marta.
Značajna biografija
Staša Koprivica diplomirala je na Fakultetu dramskih umetnosti „Mandragolom (2007) u pozorištu „Boško Buha“ i nagradom „Hugo Klajn“ za najboljeg studenta režije. Kao rediteljka do sada je potpisala preko petnaest predstava, napisala je tri dramska teksta, i scenarija za nekoliko TV serija.
Režirala je na gotovo svim beogradskim scenama, a među njenim najuspešnijim ostvarenjima su predstave „Šuma“ (JDP), „Dnevnik Ane Frank“ (Madlenianum), „Čorba od kanarinca“ (Zvezdara teatar), „Plavi zec“ i „Čarobnjak iz Oza“ („Boško Buha“)…Publika BDP – a pamti je po predstavama „U pola cene“, „Pakovana devojka“ i „Anđeli čuvari“.
Posebno po hitu „Ne igraj na Engleze“ koji se od premijere 2007. igrao na „kartu“ više, a posle pauze od nekoliko godina, i sa novom glumačkom ekipom, ova predstava se premijerno vratila na Malu scenu „Pepi Laković“ februara 2023, beležeći ponovo rekordnu gledanost.
preuzeto sa Danas