“Građanski Beograd, onaj sada tihi, što ga nema po prijemima i fotosima sa banketa posle modnih revija i ne znam kakvih već skorojevićkih korzoa za prikazivanje, onaj Beograd što čita knjige, koji uživa u dobrim prevodima, kog je stid da bude deo opšteg socijalnog neukusa, onaj razočarani Beograd, čestiti, koji zna šta je data reč, koji ima memoriju a ipak prašta, koji je nekada stajao u redovima ispred Kinoteke zbog Viskontija i Bergmana i Tarkovskog, koji je voleo i pamti Nedu Spasojević na primer, koji nema novaca sada, ali je duhom zamašan, taj Beograd zna koliko bole Glembajevi – na više razina”
Premijera Gospode Glembajevih velikog Miroslava Krleže u petak, 4. februara u Ateljeu 212, povod je razgovoru sa Jagošem Markovićem, jednim od naših najznačajnijih pozorišnih reditelja. Pored Glembajevih, na beogradskim scenama igraju se u njegovoj režiji još opera Figarova ženidba, Hasanaginica, Dr, Gospođa ministarka, Pokondirena tikva, Kate Kapuralica, Kokoška, Svinjski otac, Crvenkapa, Čarobnjak iz Oza.
“VREME“: Krleža je često smatran “tvrdim orahom“, doživljavan je kao pisac koga je bolje zaobilaziti nego ga režirati. Vi, očigledno, ne mislite tako. Zašto?
JAGOŠ MARKOVIĆ: Ogromna partitura za pozorišni čin je to. Ogromna. Retka. Zahtevna. Pisao je za scenu. Znao je šta je gluma, režija… Izazov je. Materija pruža puno, puno mogućnosti da se dođe do vrhunske igre. Glembajevi su “više od igre”, za nas je to i kao ispit lične snage, umetničke, artističke.
Advertisement
Po istoričarima književnosti, Krleža je bio jedna od najvažnijih zajedničkih srpskohrvatskih tema i u kulturnom i u ideološkom kontekstu prošlog veka, jedan od mitova naše tadašnje kulture, možda i najzagonetnije pitanje u srpskohrvatskim prilikama. Da li ste došli do neke odgonetke?
Iskreno, nisam se ni bavio time. Toliki je zadatak izrežirati Glembajeve da je meni i ovo što sada sa vama pričam luksuz. Karantin je u pitanju, ne samo za mene već za sve nas, ali ipak, pokušaću. Kulturološki, ne politički. Možda zato što je bio svoj, što je govorio ono što misli. Mene uvek više zanima delo nego njegov autor, a još manje njegov život, naročito privatni. Anahron sam, izvesno, ali kada je ovo u pitanju, to negujem. Znam da je on teatarska legenda, da su se inicirali najveći reditelji i glumci u to što jesu upravo radeći njegove drame. Bojan Stupica, Gavella, Belović u Rusiji, Sava Severova, legendarna barunica Lenbah, Raša Plaović – Leone, Urbanova – Kastelica, Šerbedžija – Leone, Đurđa, Miša Žutić, Olivera Marković i Đuza Stojiljković U agoniji … To su bili vrhunci glume u nas… Ogreših se… pomenuti sve je nemoguće…
Ime Miroslava Krleže asocira na hrvatsku dramu više nego imena drugih autora iz te zemlje koji su sad na repertoaru beogradskih scena (Marinković i Martinić, na primer). Šta je to što hrvatska drama oličena u Krležinim delima ima, a što naša nije imala i još uvek nema?
Ne razmišljam u tim kategorijama. Ne bavim se komparacijama. Poređenja su kobna. Šta ovaj ima a onaj nema… ne mogu ja to. Mi smo to na studijama učili od velike Mire Miočinović, to se tada zvalo istorija jugodrame, sada može da se ne zove tako, ali to što nema ime ne znači da ne postoji i objektivno, a i u našim glavama kao velika umetnost, kao naše zaleđe estetsko, kao naša riznica na kojoj smo se mi podizali. Meni je Krleža moj kao i Bora Stanković, a pritom nijednog ne svojatam, a još manje sam sa njima na ti. Ja sam pozorišni čovek od svoje dvanaeste godine. Već 30 godina i više. Ne mogu da menjam svest u skladu sa dnevnom politikom. Pardon, postojim i kao estetsko biće – moja lektira je deo mene. To je kao da me pitate šta to hrvatska lektira nema što mi imamo u Nušiću. Pa ako ćemo tako da gledamo, a ja ne bih, najjednostavnije je: mi nemamo Krležu, oni nemaju Nušića. Ali, te velikane ima svako kome su bliski! Ne bih se gordio, nismo mi zaslužili sve naše velike pisce – kada pogledam odnos kakav imamo kao sredina prema njima. Iskreno, u vremenu kada je incident igrati Krležu u Beogradu, vremenu nacionalizma još uvek jakog, u vremenu zamena teza kada se jedan veliki umetnik dovodi u ravan sa nekim politikantom, imbecilom koji u nečijim očima predstavlja neki narod, u mojima ne, onda mi je strašno da govorim bilo šta što sadrži “mi” i “oni”.
Našim pozorištem vlada nepisano pravilo da se klasik postavlja na scenu prvenstveno zbog njegove aktuelnosti, zbog prepoznavanja dnevnog i svakodnevnog. Zna se (na osnovu tekstova koji najavljuju predstavu) da ćemo na vašoj premijeri videti članove porodice Glembaj kao tajkune. Da li je aktuelnost bio i vaš motiv kad ste razmišljali o Krleži?
Ne! Nikada! Aktuelno je i banalno. Ali Glembajevi jesu pa jesu tajkuni. Toga je bilo i biće. Ali to ne čini ovu dramu značajnom. Ona ima i društveni sloj, i mnogo još slojeva, zato i jeste velika drama. A to oko klasike i aktuelnosti, to je smešno, to vam je ovo vreme. Pa novine su dnevne i aktuelne, a u klasici su neka velika pitanja i obrasci vidljivi i nevidljivi našeg postojanja. Zato i jeste klasika. A tajkunima neka se bavi policija, ja neću. Scena nije mesto za proživanje te vrste! O stanju duha je ovde reč, o bojama vremena, o odnosu pojedinca i klana, a ne o aktuelnosti samo nje radi!
Da li bi se našoj publici dopao Krleža koji nije aktuelizovan?
Našoj publici, bar onoj za koju radim, koja će doći da ovo gleda, akcentovanje aktuelnog je besmisleno kao i meni. Beograd ima ozbiljnu publiku, pravu. A za one koji nemaju znanje da razumeju Krležu, a imaju poluinformacije pa ih taj privid znanja sprečava da osete, e pa njima treba crtati znakovima aktuelnosti. Ja to ne radim, ima mesta i teatara za sve. Mi ove Glembajeve radimo bez bukvalnog znakovlja, bez prozivke. Neka ne dolazi niko ko želi videti hajku. Građanski Beograd, onaj sada tihi, što ga nema po prijemima i fotosima sa banketa posle modnih revija i ne znam kakvih već skorojevićkih korzoa za prikazivanje, onaj Beograd što čita knjige, koji uživa u dobrim prevodima, kog je stid da bude deo opšteg socijalnog neukusa, onaj razočarani Beograd, čestiti, koji zna šta je data reč, koji ima memoriju a ipak prašta, koji je nekada stajao u redovima ispred Kinoteke zbog Viskontija i Bergmana i Tarkovskog, koji je voleo i pamti Nedu Spasojević, na primer, koji nema novaca sada, ali je duhom zamašan, taj Beograd zna koliko bole Glembajevi na više razina. To su ljudi koji znaju da je i Leone veliki grešnik, da i u njemu ima “Glembaj greha”, znaju da stvari nisu tako jednostavne, i da se ne dele na “njih” i “nas”. To vam je Beograd Laguma Svetlane Velmar-Janković, oni će sve razumeti. Zato ne treba da objašnjavam.
Advertisement
Glumačka podela je takođe jedan od aduta kojim ova predstava privlači pažnju i pre nego što je viđena. Zašto ste se odlučili za goste (Boris Kavaca, Nikola Ristanovski)? I, zašto ste izabrali tri glumca (Đuza Stojiljković, Jelena Đokić, Svetozar Cvetković) koji su bili i u podeli Mijačeve Lede na toj istoj sceni pre deset godina?
Prve sam uzeo jer su mi baš oni trebali, a druge zbog istih razloga. To su sjajni glumci, retki, posvećeni, moćni. Mijač je veliki reditelj, evropskog ranga. Imponuje mi njegov opus. Ali, nešto se i ti glumci pitaju – nismo ih mi stvorili. Ni veliki Mijač ni ja.
O vama se priča kao o reditelju koji na probama ne potiskuje svoje raspoloženje, nedavno je u intervjuu to primetio i Boris Kavaca.
A što bih krio svoje raspoloženje? Ne znam nikoga ko to radi. To je neka fama, pretpostavljam da se radi o mom temperamentu. Projektuju ljudi temperament mojih predstava u moju ličnost. Moje predstave su bolje i pametnije i emotivnije od mene. I ovo nije lažna skromnost. Samo su netalenti pametniji od svojih dela. A što se tiče raspoloženja, temperamenta, mnogo puta mi je bilo žao što nisam mirniji ali, opet se utešim: lako je biti miran kada nemaš strasti. I ja sam ladan kada me nije briga. A kada gorim, onda mi je i sitnica breg. Od onoga koga poštujete, zaboli vas i detalj. Ako vam je scena važna, onda i scena boli, onda vas i raduje! U tome je stvar! Što bih krio koliko mi je to važno?!? Zar da se pravim kao “ja sam iznad toga, na moje raspoloženje to ne utiče”?!? Važno mi je! Ja nisam iznad toga! Kakva proba – takav mi je taj dan. Režiram od dvadesete godine profesionalno i sa mojom iskrenošću prođoh da bolje nisam mogao! Ne cene ljudi visokoumne, ukočene vejače suština, samo im to ne pokazuju. Pa kako ćete otvoriti druge na probi ako ste sami zatvoreni? Poseljačilo se vreme, provincijalizovalo se, gospoština je ustupila mesto malograđanštini. Maniri su često zamena za suštinu, a keeeez za pravi osmeh. Kao i prostakluk – zamena za autentičnost. Duhovitost nestaje kao i život sam pred malograđanštinom što se gasi i uvija.
Vi ste brend. Vas zovu najčešće za posebne prilike, za povratak Opere Narodnog pozorišta na Bemus – recimo, od vas se očekuje i najbolje i nešto–što–niko–nikad–nije. Da li vas to opterećuje?
Imam ja samoga sebe na vratu, moja očekivanja su nešto što me opterećuje, ali i goni napred. Mislim isključivo na stvaralaštvo, ne na posledice zvane uspeh ili neuspeh. Brzi su to zečevi. Dobio sam sve nagrade koje se u ovoj zemlji mogu dobiti. Pozorište mi je dalo sve što mi je moglo dati. Moje je da radim, ozbiljno, savesno. Do kraja. I tako i radim. Očekivanja drugih pripadaju njima a ne meni, ali u svakom slučaju – hvala. To je lepo čuti posle 30 godina provedenih u teatru, na ovaj način. Bilo bi grozno da tih očekivanja nema, zar ne? S vremena na vreme silna su mi priznanja dozvolila da pomislim: možda će neko doći na predstavu i zbog mene? Možda će neke moje male, malo lične poruke pročitati. Podeliću deo svoga sveta sa onima koje slične stvari raduju i bole. Ne poznajem te ljude, ni oni mene ne poznaju, ali tako mi komuniciramo kada počne predstava, već 25 godina. To je ta magija teatra, to je ono pravo.
Među vašim režijama, uz izvinjenje ako grešim, nema nepoznatih pisaca. Da li biste režirali nečiji prvi tekst i time lansirali nepoznatog autora?
Bio bih ponosan. Naša je dužnost da služimo daru i tako što ćemo, ako smo u poziciji, otkrivati nove, mlade. Pred darom treba pasti ničice. Bio sam u prilici da mnogi mladi glumci počnu radeći sa mnom i da naprave svoje značajne kreacije sa mnom i to me čini srećnim. To mi smiruje savest.
Ne režirate često u Beogradu, pa ipak, godinama unazad vaše ime je svakog meseca prisutno na repertoarima Jugoslovenskog dramskog, Narodnog pozorišta i Ateljea. Ukratko, vi ste jedan od retkih reditelja dugotrajnih predstava. Kako se to radi?
Drago mi je da ste to primetili. Na to sam ponosan. Eno u Somboru već 12 godina Sumnjivo lice ide… Da sada ne nabrajam… Da, dugo me nije bilo u Beogradu, ali je na repertoaru toliko mojih naslova. A jedina stvar koja me u ovim godinama, u pozorištu, zaboleti može, to je kada se iz ovih ili onih razloga skine predstava sa repertoara, a ima publiku. To je ubistvo.
Kako u Narodnom pozorištu, kući u kojoj ste zaposleni, gledaju na vaša gostovanja po drugim scenama?
Znaju da je uspeh moj i njihov, jer i jeste! Niko mi to nije rekao, ali znam da je tako. Mala smo mi sredina da bismo se delili, nemamo kud više. Sve je to naš jedan teatar. A i ima me previše tamo, baš zato što moje predstave dugo traju: Hasanaginica deset godina, Dr, Ministarka, Pokondirena tikva, Figarova ženidba. To je pet naslova! Još da vrate našu divnu Pepeljugu – operu skinutu pred punom salom, e to bi bila radost!
Da li biste s Glembajevima stali pred hrvatsku publiku, recimo na scenu Hrvatskog narodnog kazališta?
A što ne bih?!? Jedva čekam! Neće mi biti prvi put! Već sam bio sa Galebom i Filomenom, predstavama riječkog HNK-a. Ne umem vam opisati kako smo prošli, a da ne upadnem u samohvalospeve. Prošli smo kao sa riječkom Filomenom kod nas, ovde, na Bitefu, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Ko je bio, seća se. Velika Mani Gotovac, bila je intendant HNK-a riječkog, pozvala me da režiram tada tamo, prvi posle rata sam bio, avion je slala za mene bednog. Teatar me dočekao kao maestra, publika na našoj prvoj premijeri a bilo ih je četiri, ustala na noge kada su me dovukli da se poklonim! Hej, meni oni ustali, svih njih 600, meni bednom sa svim osećajima krivice sveta! Stajali su, i time mi učvrstili veru u apsolutnu autonomiju teatra, a vi me sad pitate da li bi pošao? Bih i to s radošću da u Krležinoj kući igramo njegovu dramu, pa da dođu naše divne kolege. Oni sad uveliko zovu, navijaju, pomažu savetima. U Rijeci sam radio pet predstava, pet premijera je mnogo!!! Putovali smo skupa sa tim predstavama svetom, skupa se radovali, strahovali, mučili u procesima, prolazili uspehe i neuspehe skupa. Mi smo i život delili tada i nastavili da ga delimo kada je rad prestao, mi se znamo i volimo, rod smo postali pozorišni. Letos u Dubrovniku sa Mani Gotovac sam uradio tematsko idejnu osnovu za ove Glembajeve. Ona nam je i umetnički savetnik na predstavi, jako je zaslužna za nju. Letos sam pričao sa mojim prijateljima glumcima koji su igrali taj komad. I to slavno. Sa Nevom Rošić, bila je prva Barunica u HNK-u posle Bele Krleže, sa Tonkom Lonzom, bio je Ignjat Glembaj, sa Almom Pricom – sestra Angelika… Pomogli su mi i pomažu mi. Postoje veze koje su neuništive, pripadaju teatru, a on je u jednoj ravni, bar za mene, sloboda. Naravno da ću poći.
Preuzeto sa VREME