Autorka svetskog bestselera „Devojka sa bisernom minđušom” Trejsi Ševalije, gošća Sajma knjiga, posetila je „Lagunu”, svog srpskog izdavača, i otvorenom proglasila „Laguninu” novu knjižaru u tržnom centru „Zira”. Predusretljiva, u stanju je da satima razgovara sa novinarima, da čitaocima potpisuje i svoje romane „Pali anđeli”, „Dama i jednorog”, „Plameni sjaj” i „Izuzetna stvorenja”. Trejsi Ševalije rođena je 1962. godine u Vašingtonu, diplomirala je engleski na koledžu Oberlin u Ohaju i magistrirala kreativno pisanje na Univerzitetu Istočne Anglije u Noriču. U Londonu živi već više od dvadeset godina, udata je i ima sina.
Trenutno radi na romanu, priči o slobodi, o Engleskinji koja sredinom 19. veka odlazi u Ameriku i pomaže tamošnjim robovima da prebegnu u Kanadu. Za naš list Trejsi Ševalije kaže da ne zna mnogo o Balkanu, da je čitala o ratnim konfliktima, da prvi put dolazi ovde, i to otvorenog srca.
Dok istražujete i pišete o umetničkim delima kao što je poznata Vermerova slika, ili tapiserije dame i jednoroga, da li osećate kao da radite detektivski posao?
Da, obično biram da pišem o predmetu o kojem se ne zna puno, i to mi dozvoljava da kombinujem činjenice i fikciju. Znamo da je „Devojku sa bisernom minđušom” naslikao Vermer u Delftu, negde oko 1665. godine, ali ne znamo ko je ona. Za mene je to bilo vrlo važno pitanje. Iskoristila sam sve informacije koje imamo o Vermeru, i o njegovom vremenu, ali sve što se tiče te devojke mogla sam da izmislim. Isto je i sa tapiserijama „Dama i jednorog”, manje-više znamo doba u kojem su nastale, znamo ko je njihov naručilac, ali ne znamo zašto i za koga su izrađene.
Kako ste se uopšte zainteresovali za vizuelnu umetnost?
Ne znam. Puno pričam, pišem, ne umem da crtam ili da slikam, i možda baš zbog toga volim likovnu umetnost zato što je toliko različita od onoga što ja jesam. Osećam veliko poštovanje dok posmatram vizuelnu umetnost, tako koristim onaj drugi, neverbalni, deo mozga, i to mi je vrlo važno. Možda ima veze i to što je moj otac bio profesionalni fotograf, i dok sam odrastala radio je za „Vašington post”.
Posle romana „Devojka sa bisernom minđušom” gotovo nesvesno zamišljamo da je ta osoba bila siromašna služavka, ili je posle istoimenog filma čak zamišljamo kao Skarlet Johanson. Kako shvatate takav uticaj popularne fikcije?
Ta devojka mogla je da bude i Vermerova kćerka, ili neka druga bogata žena, ne znamo u stvari. Nosi bisernu minđušu koju u to vreme služavka ne bi nosila, tako da je sasvim moguće da je stvarnost bila sasvim drugačija od onoga što sam ja zamislila. Kada sam napisala knjigu nisam ni slutila da će postati tako popularna. Osećam teret odgovornosti što sam stvorila dominantan način na koji ljudi posmatraju tu sliku. Nadam se da sam pravedno dočarala Vermerovu umetničku tehniku i da taj scenario ipak nije sulud, da to sliku čini većom od puke fantazije.
U vašim romanima ženski likovi vrlo su ženstveni, krhki i jaki u isto vreme, a neke junakinje čak nose i feminističke ideje. Da li ste vi feministkinja?
Ne mislim da su moje junakinje krhke, mislim pre da opstaju u teškim okolnostima, zato i volim da pišem o ženama u prošlosti. Nekada žene nisu imale nikakvu moć, imali su je muškarci, i dolazilo je do sukoba sa društvenom sredinom onda kada su žene htele da sprovedu ono što su naumile. Mislim da su ih takvi konflikti samo ojačali. Moj poslednji roman „Izuzetna stvorenja” govori o Meri Aning, ženi radnici, koja nikada nije pohađala školu, i pokazuje upravo njen uspeh uprkos svemu, njen preobražaj u istaknutu ličnost. Volim da ukazujem na hrabrost više nego na slabost. Takva je bila i Grit, devojka sa bisernom minđušom. Ispod površine bila je sigurna u ono što je osetila i videla. Mada ne volim etikete, jer u suštini plaše ljude, mislim da ipak jesam feministkinja, koja inteligentna žena danas to nije? I dalje imamo manje uticaja od muškaraca, manje smo plaćene, i dalje nam je teže. Pišem da bih otvorila um muškaraca, da uvide skrivene vrednosti žene. Međutim, ne pišem knjige sa političkom tezom.
Uglavnom žene čitaju vaše knjige, ipak, kako zamišljate nekog svog čitaoca muškarca?
Verovatno moje knjige čitaju neobičniji muškarci, više otvorenog uma, zainteresovaniji za način na koji žene razmišljaju. Roman „Izuzetna stvorenja” zasnovan je na naučnim činjenicama, govori o nauci, tako da bi više odgovarao muškarcima od ostalih mojih romana.
Pišete o klasičnoj umetnosti, međutim, da li savremena umetnost može da vam bude inspiracija?
Volim te stvari, ima divnih, uvrnutih, kao i užasnih radova, nisam sigurna da mogu o njima da pišem, ali sviđaju mi se zato što mogu da me prodrmaju. Benksi, umetnik grafita, ima zaista divne slike. Mnogo je njegovih radova u Velikoj Britaniji, svako može da ih vidi po zidovima, njegova umetnost pripada svima. Benksi je tajnovit, njegov identitet je brižljivo čuvana tajna. Jednom je čak bio nominovan za Oskara za svoj dokumentarac, ali nije došao na svečanu ceremoniju. Ali, je u Los Anđelesu čitavu noć crtao grafite. Pomislila sam da je to vrlo kul. Uživala sam i u velikoj londonskoj retrospektivi Trejsi Emin ovog leta.
Kao Amerikanka koja živi u Londonu, koja ima francuske korene, da li se osećate više Amerikankom ili Evropljankom?
Sebe vidim kao Amerikanku u Evropi. Imam dva pasoša, osećam se kao Britanka, ali i kao Amerikanka. Razlike su velike, Amerikanci su više usredsređeni na sadašnjost, pozitivniji su, dok Evropljani imaju veću svest o istoriji, istorijskom romanu, i malo su ciničniji. Roman „Devojka s bisernom minđušom“ bio je veliki hit u Americi, ali od tada Amerikanci od mene očekuju da napišem knjigu savremene tematike.
Tekst je preuzet iz Politike