Počelo je u detinjstvu, kada se u najvećoj meri artikulišu sve naše
buduće aspiracije. U periodu kada se zapravo odlučuje šta ćemo biti, jer
sve nakon toga je put koji smo odavno zacrtali. Decu kada su “mala”
uglavnom ne zanima fantastično. Igraju se kauboja i ne uzimaju stvari za
onakve kakve jesu: ovo je stolica, ono je stolica za ljuljanje. Ali za
njega linije nisu bile tako jasno iscrtane i definisane.
Njegovu glad za fantastičnim potkrepljivala je podrška majke, koja mu
nije govorila da treba da bude ozbiljan, već je volela njegovu
maštovitost i kada se okrenuo ka fantastičnom davala mu je knjige koje
bi mogao da čita. Naravno, on je želeo više, pa ga je – uprkos majčinom
savetu da Edgar Alan Po baš i nije za decu, pročitao u dahu i bio
bolestan tri meseca jer je poverovao u sve što je pročitao. Za njega je
fantastično bilo potpuno prirodno, ono što iscrtava jasne linije
determinisanog.
Rođen 26. avgusta 1914. godine u Briselu, Hulio Kortasar
svojih prvih nekoliko godina života proveo je u različitim zemljama.
Otac mu je bio diplomata, pa su premeštanja iz jedne zemlje u drugu bila
deo života porodice Kortasar. Nakon kratkog boravka u Švajcarskoj i u
Barseloni, sa sedam godina Kortasar se sa svojom porodicom nastanjuje u
Buenos Ajresu, gde će ostati sve do konačnog odlaska u Pariz. Nakon
dolaska u Argentinu otac napušta porodicu i Kortasar ostaje da živi sa
majkom, sestrom i tetkom ne videvši oca nikada više.
Veliki
Hronopij “gutao” je jednu knjigu za drugom i već sa devet godina napisao
je svoje prve sonete za koje je vezano i jedno od njegovih najranijih
razočaranja. Naime, nakon što je pokazao svoja dva-tri soneta majci, ona
ih je pročitala porodici, koja je došla do zaključka da nije moguće da
dete od sedam godina piše takvu poeziju i pretpostavilo da je prepisao
iz neke zbirke poezije. Te večeri majka je, pomalo postiđeno upitala
Kortasara da li su ovi soneti zaista njegovi, što je izazvalo očajanje
kod mladog Kortasara, koji kaže da se ne seća da je ikada toliko plakao.
Uprkos pričama koje je još u ranoj mladosti pisao i koje su mu
bile potvrda da je na pravom putu, nije žurio da objavljuje. Nakon
studiranja predavao je pet godina u provinciji i u tom periodu
intenzivno čitao i pisao. Zatim se vratio u Buenos Ajres i postao
profesor književnosti na fakultetu. Tu se školovao za prevodioca i
nastavio da piše, još ne objavljujući.
Kortasarovu prvu i jednu od njegovih najpopularnijih priča “Zaposednuta kuća” objavio je Horhe Luis Borhes u časopisu “Anali Buenos Ajresa”
u kojem je bio urednik. “Zaposednuta kuća” nastala je iz Kortasarovog
košmara koji je sanjao noć pre nego što će napisati tu priču:
“Nalazio
sam se u nekoj čudnoj kući sa uglovima i hodnicima i sve je bilo
obično. U jednom trenutku, iz nekog od uglova čuo se šum i to je odavalo
utisak košmara. Tamo se nalazilo nešto što me je obuzimalo užasom
kakvog ima samo u košmarima. Požurio sam da zatvorim vrata i navučem
reze kako bih pretnju ostavio sa druge strane. San zatim kao da je
ponovo postao miran. Probudio sam se i u pidžami, ne opravši zube i ne
očešljavši se, seo za pisaću mašinu i za jedan sat napisao priču.”
Prva njegova zbirka priča “Zverinjak” objavljena je 1951. godine tačno pred njegov odlazak u Pariz. Pre toga, objavio je još zbirku priča “Kraljevi” i “Sonete”, “greh mladosti” kako sam kaže, ali pod pseudonimom Hulio Denis.
Kortasarova priča može početi bilo gde. Ona se sakuplja u njemu
nedeljama kao generalna ideja i nastavlja poput improvizacije u džezu: “Kao
što ne pitate džez muzičara Šta ćeš svirati?”Nasmejao bi vam se. On ima
određenu temu, neke akorde kojih se drži i onda uzima svoj saksofon i
trubu i počinje. To nije stvar ideje. Njegovo izvođenje je proizvod
serije unutrašnjih pulsacija. Nekada ispadne dobro, nekada ne. Isto je i sa pričama.”
Zahvaljujući stipendiji francuske vlade, 1951. godine odlazi u Pariz i
za tu odluku nikada nije smatrao da je bila potrebna hrabrost: “Samo
sam morao da prihvatim ideju da dolazak u Pariz i prekidanje veza sa
Argentinom znači biti veoma siromašan i imati problema da zaradiš za
život. To me, međutim, nije brinulo. Znao sam da ću se snaći. Ja sam u
Pariz došao pre svega zbog Pariza, francuske kulture u celini, jer me je
to jako privlačilo. Čitao sam pasionirano francusku literaturu u
Argentini i želeo da budem tamo i upoznam ulice o kojima sam čitao u
romanima i novelama. Ići ulicama Balzaka i Bodlera… to predstavlja
romantično putovanje, a ja sam romantičan čovek. Zato moram biti veoma
oprezan kada pišem, jer često ono što pišem može da pređe…ne baš u loš
ukus, ali može da skrene u pravcu romantičnog preterivanja.”
U Parizu je radio kao prevodilac za Unesko i druge organizacije i preveo na španski Edgara Alana Poa, Defoa i Margarit Jursenar.
Zapravo tek sa prelaskom u Pariz počinje intenzivnije da objavljuje.
Duboko je verovao da bi, da nije postao pisac, sigurno bio prevodilac.
Iako su kratke priče koje je pisao potvrdile njegovu opčinjenost
fantastičnim i etablirale ga kao majstora kratke priče, Kortasar u
Parizu piše jednu od najznačajnijih knjiga XX veka – “Školice”.
Većinu stranica napisao je u pariskim kafeima dok su prvi pasusi knjige i
inspiracija za istu nastali u Buenos Ajresu. Prva strana “Školica” koju
je napisao nalazi se zapravo na sredini knjige. To je deo u kojem
likovi u knjizi stavljaju dasku kako bi prešli sa prozora jednog stana u
drugi.
“Napisao sam taj deo ne znajući zapravo zašto to
pišem. Ovoj sceni sam prisustvovao u Buenos Ajresu. Bilo je jako toplo i
ja sam se nalazio u sobi pored tog prozora, za pisaćom mašinom.
Primetio sam situaciju u kojoj neki muškarac pokušava da natera svoju
ženu da pređe na drugu stranu prozora, jer se on ne usuđuje, kako bi
uzela neku nebitnu stvar, poput eksera. Zapisao sam ovu scenu na 40
strana i kada sam završio rekao sam sebi:”U redu, ali šta si ovim
postigao jer ovo nije priča. Šta je ovo? Tada sam shvatio da sam počeo
da pišem roman, koji međutim ne može početi od te scene.”
Nakon toga Kortasar odlučuje da napiše ceo prvi deo knjige koji se
odvija u Parizu i koji predstavlja celu Oliveirinu istoriju kako bi
konačno stigao do tog dela sa daskom.
Mnogi su lik Oliveire iz “Školica” poistovećivali sa Kortasarom,
dok je on, priznajući da uprkos autobiografskim delovima koje lik
Oliveire deli sa Kortasarom i njegovim životom u Parizu, tvrdio da bi
reći da je Oliveira zapravo Hulio Kortasar bilo potpuno pogrešno. Knjiga
je doživela ogroman uspeh, naročito među mlađom populacijom, što je
Kortasara iznenadilo, jer je nakon završetka knjige procenio da bi ova
knjiga možda više doprla do starije publike.
Uprkos odluci da
je Pariz grad u kojem se sve njegove aspiracije mogu ostvariti, redovno
je posećivao Argentinu sve do 1970. godine, kada ga je prognala
argentinska hunta, koja je čak zabranila neke njegove kratke priče.
U poslednjih nekoliko godina ozbiljno je bio zabrinut i usmeren ka
pisanju o režimima u određenim latinoameričkim zemljama – Argentini,
Čileu, Urugvaju i posebno Nikaragvi, pa je čak u neke svoje fantastične
priče ubacivao elemente koji su se bavili ovim problemima.
Kortasarova poslednja knjiga bila je kao i njegova prva, pesnička “Osim predvečerja”.
Umro je od leukemije, 12. februara 1984. u 69. godini ostavivši Magu i
Oliveiru i ceo svet fantastičnog za one spremne da urone u njega.
(Tekst je u originalu objavljen na blogu “Café de Flore”)