Učenici, brzo će proći
i jedno, i dva leta, –
ne zadrža đačke dane.
Iz veselih đačkih klupa
razići će se vaša četa
na razne sveta strane.
Ima još širih polja
od dvorišta tog beskrajna.
Bićete omladina svesna.
Već vidim kako će sjajna
devojka postati Vesna.
Već vidim lukove mosta
što će ga ona dići.
stubove od cementa, čelika.
Već vidim diže Kosta
dva gradilišta velika.
Milica biće švalja,
zlatni su u nje prsti,
slikarka postaće Mara,
a u vrednome Krsti
več vidim slavnog lekara.
Učiteljica biće Snežana,
Milan, Petar i Lala:
oni će predati drugom
jednog lepog dana
znanje što sam im dala.
Ja ću tad biti stara,
neću moći da radim više
čitati neću moći
nikako bez naočara,
govoriću još tiše, tiše.
Ostaviću tablu i kredu,
sunđere i kataloge,
časove po rasporedu,
i mnoge sa vama brige,
i radosti sa vama mnoge.
Ali ja se ne bolim
bolesti ni starosti:
kad mi ustreba nešto,
učenicima javiću svojim,
Branu, Ivanu, Kosti.
Kad u vozu nemadnem mesta,
ustupiće mi Jova,
torbu će mi doneti Dača.
Imaću svugde sinova,
I kćeri i pomagača.
Blago meni, tada, blago
kad mi vraćali budete
ono što vam sada dajem.
Pisma će mi donositi Drago,
Mile će me voziti tramvajem.
Radmila biće zacelo
milosrdna sestra vredna.
Obučena sva u belo,
ona će mi pružiti vode
kada u bolnici budem žedna.
Ja se starosti ne bojim,
ja sam naučila Luku
svemu što dobro jeste,
on će me uzeti za ruku
i prevesti preko ceste.
Marko će sudija biti,
pa ako kada sazna
da me zli vređaju ljudi,
njih će postići kazna.
Sad srećno pošli dalje,
Vesna,Lalo, Snežana,
Ivane, Luka, Kosta,
sećajte se razreda našeg
i posle mnogo dana
i znanja stecite još dosta!
Desanka Maksimović