Ildiko Lovaš, Izlaz na Jadran
Pisanje manjinske književnosti nigde nije izrazitije nego u Mitteleuropi. Mešavina naroda i njihove migracije koje su se dugi niz godina odvijale pod carskom i kraljevskom krunom dale su zanimljive rezultate po vertikali geografske karte od Jadrana do Severnog mora i po horizontali od Alpa do Galicije, a samim tim su se umešale i u statističko-popisno, ali i u stanje svesti naroda zbijenih od Vardara pa do Triglava. Ovakva situacija se nikako nije sviđala narodnim misliocima i pregaocima s kraja osamdesetih i početka devedestih godina, ali upravo u inat njima, kao neka vrsta zaloga normalnosti i lepote, razvijala se i nastavila da se razvija odlična manjinska mađarska književnost na tlu Vojvodine čiji su najizrazitiji predstavnici Laslo Vegel, Oto Tolnai, Arpad Nađ Abonji i Ildiko Lovaš.
Pisati manjinsku književnost znači pisati politički svesno. Ova parafraza Deleza i Gatarija iz njihove izvanredne studije o Kafki može se primeniti u potpunosti na sjajan roman Ildiko Lovaš Izlaz na Jadran – Džejms Bond u Bačkoj (Zagreb: Meandar, 2009). Sama bibliografska beleška o mestu i godini izdanja ove knjige dovešće nas ili bi barem trebalo da nas dovede u, po mom mišljenju, izuzetno neprijatnu situaciju. Naime, Ildiko Lovaš rođena je Subotičanka, a svi znamo, čak i oni koji se prave da nemaju pojma, da se Subotica nalazi u Vojvodini, odnosno Srbiji. Zar nije bilo najprirodnije da se ova knjiga pojavi u prevodu prvo u zemlji u kojoj je napisana? Međutim, ima sa romanom Ildiko Lovaš jedan „ozbiljan problem“, posebno za one koji još nisu sigurni u geografiju zemlje u kojoj žive, a to je da je ona brutalno iskrena prema stvarnosti oko sebe i ne preza od toga da je komentariše i tumači. Ta tumačenja nisu ni lepa i blagonaklona prema Srbiji, naprotiv. Ona su precizna slika stanja i svesti viđena kroz vizuru nekoga ko, da iskoristim jednu od niza odličnih metafora u romanu, želi da živi, a za sada samo stanuje tu. Zbog toga je verovatno, zbog te razlike između želje i stvarnosti koja je u stvari odraz jednog višeg nepripadanja, jednog filozofsko umetničkog čina nepripadanja, jer se ne može misliti i pripadati ni jednoj naciji na način na koji to očevi nacije žele, dakle zbog činjenice da je teško svariti to što nam tamo neka Mađarica govori o tome kako je loše kod nas u Srbiji, pri tome naravno zaboravljamo da je to kod nas jednako i kod nje, ako ne i više – dakle, zbog svega toga je knjiga objavljena u Hrvatskoj i to zahvaljujući izvanrednom trudu Franciske Ćurković-Major sa katedre za hungarologiju Filozofskog fakulteta u Zagrebu i njenih studentkinja Ane Čurković, Martine Kukine, Helene Miletić i Annemari Ulamec.
Radi se o narativu koji bih ja za ovu priliku i u skladu sa modom, nazvao postroman toka svesti. Njegove karakteristike jesu delimično preuzete iz romana poput Uliksa ili Buke i besa – slobodne asocijacije kao strukturalni činilac, lajtmotivi, mitološka-psihoanalitička potka, međutim korišćenje pop kulture, izrazita političnost, travestija velikih narativa daju mi za pravo da iskoristim nesrećni, ali ustaljeni prefiks post da bih naglasio da se radi o tekstu koji apsorbuje prethodno iskustvo i daje mu novi i bitno drugačiji kvalitet. Izlaz na Jadran koristi i već ustaljen način pripovedanja kojim se služi Ildiko Lovaš, a koji podrazumeva dve paralelne priče koje osvetljavaju jedna drugu iako su udaljene i ne preklapaju se likovima niti hronotopom.
Priča o Džejmsu Bondu – Dušku Popovu, najpoznatijem tajnom agentu, i priča naratorke koja se bavi autobiografskim detaljima i u esejističkom maniru pripoveda o tome kako je biti Mađarica u Jugoslaviji, odnosno Srbiji, u stvari su isti narativi o čežnji i strasti, o Jadranu kao izlazu, kao izgubljenom raju koji u stvari nikada i nije postojao kao locus amoendi, osim u glavama onih koji su ga bez imalo posesivnosti smatrali našim – poput vojvođanskih Mađara. Upravo ova odlika romana, ovo pretvaranje svega, kao čarobnim štapićem, u mesta od izuzetnog emotivnog značaja, u rane, kako istorijske tako i lične, jeste neverovatan kvalitet ovog romana. Na koncu, ovo topljenje svega pred naratorkinim optužujućim pogledom jeste veoma uspela dekonstrukcija mnogih mitova: Džejms Bond se pretvara u melanholika koji traga za ljubavlju, Jadran se pretvara u more suza, život se pretvara u stanovanje, ljubav u strah, istorija u rat, a pojedinac ne može ništa da učini osim da posmatra, pamti/beleži i ne pristaje.
Džejms Bond kao ključni lik za čitanje romana u stvari je metafora besomučnosti istorije. Menjajući identitet, nesiguran u to ko je i šta je i kome šta govori, znajući jedino da radi za britansku krunu i za zadovoljenje sopstvenih nagona, Bond se pretvara u silu koja je u isto vreme i uticajna i bespomoćna, u nekoga ko na nivou mikroistorije, na ličnom izaziva promene, ali na širem planu, u ovom slučaju istorije Bačke – u koju ga s nadom poziva naratorka, verujući u bondovsko čudo, u spasenje i promenu istorijskih okolnosti – ne može da učini ama baš ništa, uprkos zainteresovanosti. To mesto, ta tačka kada on prestaje da bude tajni agent 007 i zaljubljuje se u udovicu komuniste Otmara Majera upravo to je tačka loma, tačka distorzije i gubitka, odnosno tačka u kojoj se otvaraju vrata za ulazak emocija, za nastupanje dominantnog osećanja sveta – Weltschmerza ili melanholije. Bondova sudbina koja istoriju pretvara u povest i lupa vam je svom silinom o glavu tipična je, jednako stvarna i književna, jednako pre- i postmoderna, ona je realitet koji živimo u Srbiji, a posebno je to tačno za pripadnike manjina, kako nacionalnih, tako verskih i seksualnih.
Izlaz na Jadran je izuzetno hrabra knjiga. Uzevši u obzir okolnosti i državu u kojima nastaje, bez obzira što se ne radi o narativu-rugalici već o priči prepunoj ljubavi i tihe patnje, Ildiko Lovaš pokazuje kako se može biti dosledan i o svemu pisati bez dlake na jeziku, uprkos činjenici što vas mnogi smatraju prištem na telu nacije. Ova devetnaestovekovna metafora, na žalost, u svetlu osude Obrazovcima ili imenovanja članova UO RT Vojvodina, postoji u Srbiji i dan danas. Ona je slika i prilika dominantnog stava o manjinama, Drugosti i različitosti i nikako nam ne služi na čast.