Uloge tumače Mustafa Nadarević, Toma Jovanović, Mira Banjac, Nada Šargin, Meto Jovanovski, Olga Odanović i drugi, muziku piše Vlatko Stefanovski. Govoreći o filmu „Kad svane dan”, svojim motivima da na filmskom platnu izvaja baš tu, na izvestan način eseiziranu pripovest, Goran Paskaljević, između ostalog, kaže:
„Ukratko, priča je jednostavna. Profesor muzike u penziji, koji živi u vojvođanskoj varoši gde vodi lokalni hor i daje časove talentovanoj deci – a među njima je i jedan Rom za koga je posebno vezan i veruje da je veliki talenat koji će jednog dana napraviti veliku karijeru – dobija poziv iz Jevrejske opštine u Beogradu da im se javi.
Oni mu daju jednu staru, zarđalu kutiju koja je slučajno iskopana na Starom sajmištu kad su radnici menjali vodovodne cevi. Ono što je našao u njoj promeniće njegov život iz korena, promeniće ga i unazad. Tačnije, u svojoj sedamdesetoj saznaje ko su mu pravi roditelj, saznaje da su stradali na sajmištu, saznaje da je Jevrejin…
Dakle, u središtu filma je i ta fina intimna priča čoveka koji u poznim godinama otkriva svoj pravi identitet, a jedan od mojih motiva da radim film je i Staro sajmište.
Šta je u kutiji? Da li je i naslov filma sadržaj kutije?
– Da ne preterujemo s otkrivanjem… između ostalog u toj kutiji su fotografije, pismo i jedna rukom ispisana kompozicija koju je (junakov pravi otac) Isak Vajs, Jevrejin koji je stradao na sajmištu, napisao. Zove se „Kad svane dan”. Divna kompozicija, muzika puna nade. No, pre nego što je zatvorio tu kutiju i završio u logoru, Isak Vajs je svog tada jednogodišnjeg sina zbrinuo, sklonio u prijateljsku porodicu Brankov u Vojvodini. I, sad se ta kutija vraća našem junaku, profesoru, kao sudbina i on tada saznaje da su mu pravi roditelji bili Vajsovi. Baveći se njihovom smrću bavi se i logorom Staro sajmište a, između ostalog, kao muzičar, postaje opsednut da tu kompoziciju izvede baš tu na sajmištu, na 70-godišnjicu tog logora. Inače, za oko mesec dana, 8. decembra je sedamdesetogodišnjica logora Staro sajmište, a dogodine je 70 godina Holokausta u svetu. Naravno, profesor će proći niz peripetija da bi sakupio orkestar i izveo tu numeru tako kako je zamislio.
Rekli ste da je i Staro sajmište jedan od vaših motiva da radite ovaj film?
– Sticajem okolnosti često odlazim na Staro sajmište. Snimao sam tamo i jednu scenu u filmu „Tango argentino”, pre dvadesetak godina. Začuđen sam da posle 70 godina taj prostor nije dostojno obeležen. To je jedini prostor holokausta u Evropi koji nije dostojno obeležen! Zaista mislim da to treba da bude spomen-park, spomen-obeležje, muzej koji bi bio brana zaboravu kome smo tako strašno skloni. Danas kad odete na Sajmište videćete neke ruševine, jedan užasno zapušten prostor… Dakle, Sajmište je 1937. otvoreno kao, tada, moderan sajam na kome su mnoge evropske zemlje imale svoje paviljone. Bio je jedan od tri najlepša i najmodernija sajma u Evropi toga doba. Nažalost, odmah posle okupacije, budući da je ta teritorija preko reke postala deo Nezavisne Države Hrvatske, na sajmištu je formiran logor. U početku je bio za Jevreje i Rome, tu je stradalo preko 7.000 Jevreja i oko 200 Roma, a kasnije je bio i za Srbe, antifašiste. Tu je stradalo i jako puno žena, dece, starih ljudi. Mislim da je jako važno da danas podsetimo na sve tu.
U kom smislu?
– Ovaj film koji radimo i te kako komunicira s vremenom u kome živimo. Pogledajte, danas se nacizam ili ako hoćete neonacizam sve češće pojavljuje i mnogi mladi ljudi prihvataju tu ideologiju a da nisu svesni kakvo je to zlo. Tako olako crtaju te kukaste krstove a da zapravo uopšte nisu svesni kakve užase taj simbol podrazumeva, šta znači život u senci nacizma. Nadam se da će ovaj film biti neki prvi kamen temeljac, inicijator da Staro sajmište dobije dostojan izgled.
Snaga umetnosti
Ne otvara li film i pitanje pozicije umetnosti u takvim vremenima kakvo je, recimo, Drugi svetski rat?
– U takvim i u ovakvim i u onakvim… Kompozicija koju smo pomenuli pomogla je Isaku Vajsu da živi u toj strahoti pre nego što je stradao. I ostavio ju je kao amanet svom sinu koji će se uz nju rvati s ovim vremenom.
Početak snimanja
– Počeli smo vrlo, vrlo zahtevnom glumačkom scenom koja ima pet stranica dijaloga. Intimna, slojevita scena u kojoj profesor (Mustafa Nadarević) razgovara sa Majfeldom, jednim starim Jevrejinom (Toma Jovanović) koji se još seća tog vremena i zapravo tako saznaje svoj pravi identitet. Uvek počinjem film nekom ključnom scenom jer se kroz nju profil i duša filma na neki način ocrtaju u startu.
Tekst je preuzet iz Blica