Denčova osvaja i kao gospođa Ferfaks u novoj filmskoj verziji romana Šarlote Bronte „Džejn Ejr”, sada sa potpisom američkog reditelja Kerija Jodžija Fukunage, s čijom je projekcijom i počeo ovogodišnji festival. Ova je uloga samo jedna od mnogih koje je Denčova, u više od pola veka karijere, ostvarila na velikom platnu, blistajući paralelno na pozorišnim scenama i osvajajući gledalište pred malim ekranima.
Bila je i Ofelija i Julija i ledi Magbet i gospođa Braun i Elizabeta Prva i Ajris i gospođa Henderson i nezaboravna M u serijalu o Džejmsu Bondu, i sa kojom god ulogom da se uhvatila u koštac, iznela ju je maestralno i neponovljivo, ostavljajući uvek i lični pečat…
Upravo ste priključili „Kristalni globus”, za izuzetan doprinos svetskom filmu, kolekciji svojih filmskih nagrada, kako ćete ga rangirati?
S obzirom na to da je ova statua zapravo lepa žena, čim se vratim kući upoznaću je sa mojim Oskarom! Na polici će stajati zajedno!
Vi ste neko ko neodobrava „biznis” sa nagradama, iako ste i sami osvojili Oskara. Smatrate da je nemoguće stvarno dodeliti nekom nagradu za glumu, zašto?
Zato što je to veoma teško. Kada nekoga slušate kako peva i sudite o kvalitetu tog pevanja, vi možete napisati belešku. Međutim, kako to učiniti kada sudite o nečijoj glumi? Gluma je tako intimna stvar, veoma teška za ocenjivanje i suđenje, jer je to neprecizna nauka.
Jednom ste rekli da ako zaista želite da znate kako da iznesete Šekspira, idite ili kod Ser Džona Gilguda ili kod Frenka Sinatre. Za Gliguda mi je jasno, ali zašto kod Sinatre?
Sinatra vam predstavlja kompletnu dugu. On se nikada nije predugo zadržavao na jednoj stvari i kada razmislite o njemu, shvatićete da cenite esenciju njegove celine. On je uvek imao početak, sredinu i kraj.
Kako se Vi lično družite sa Šekspirom, i u njegovom društvu provodite više od pola veka?
To je gospodin koji je godinama plaćao i još uvek plaća sve moje rente i račune! To je gospodin zahvaljujući kome sam mogla za sebe da kažem da sam glumica i da mogu svakodnevno da živim od toga!
Igrali ste u toliko Šekspirovih komada i u pozorištu i na filmu, ali ste često govorili da ne volite jedino njegovog „Mletačkog trgovca”?
Zato što ne verujem da se iko istinski iskupljuje u tom komadu. Uvek mi je bila čast da igram u ovom komadu, ali ga istinski nikada nisam zavolela.
Možda zato što niste mogli da poverujete u ono što govori Vaš lik?
To jeste uvek jedan od glumačkih problema, to pitanje a zašto je baš ovo i baš tako rekao moj lik. Svi ti stranci treba da žive kroz vas, uverljivo i stvarno, a vi to morate da učinite na najbolji način, poštujući sve ono što je autor hteo da kaže o liku koji tumačite, složili se vi sa tim ili ne.
Podsmevanje samom sebi je još uvek važno?
Ja to još uvek činim! Kada budem primetila da samu sebe preozbiljno shvatam, ja ću otići. Suštinski je imati smisao za humor, bio glumac ili ne.
Vaša pasija je pozorište, čini se više nego film?
To je tačno. Vezana sam za pozorište, tu su moji koreni, tuje moje blago, moje haljine, moj vazduh koji dišem zajedno sa živom publikom. Tu sam ja u celini. Što se filma tiče – da se razumemo, ja ga volim – ali, tu sam sklona da verujem u ono što je svojevremeno rekla Greta Garbo: „Samo sediš tamo i ništa ne radiš!”. Ona je tako šaljivo, ali slikovito opisala razliku između rada na filmu i rada na pozorišnim daskama. Ono što je za glumu na filmu dobro, jeste da će kamera veoma precizno zabeležiti svaku promenu u glumčevim očima ukoliko su mu u glavi, u tom trenutku, prave misli.
Niste neko ko bi se rado družio sa novinarima?
Nije baš tako. Ne volim samo da se „družim” sa onima koji smatraju da imaju pravo da upadaju u minsko polje privatnosti. Ja to ne činim, pa smatram da ni oni to ne treba da čine. Lepo je imati privatni život i to treba poštovati.
Bili ste i Ofelija i Julija i ledi Magbet, osvojili Oskara za tumačenje lika Elizabete Prve u „Zaljubljenom Šekspiru”, ali ste u srcima široke bioskopske populacije najviše zapamćeni kao M u serijalu o Džejmsu Bondu?
To su vam paradoksi glume! Veoma volim M! Počela sam sa Piterom Brosnanom, a nastavila sa Danijelom Krejgom. Moj potčinjeni je sve mišićaviji i opasniji, ali se i ja ne dam. Moram da priznam da uživam u ideji da šefujem Džejmsu Bondu, ali mi se ne sviđa što on obilazi tako egzotična mesta, a ja uglavnom sedim u ofisu! Srećom te sam proputovala malo snimajući „Čokoladu”, „Sobu s pogledom”, „Brodske vesti”…
Novi, dvadeset i treći nastavak serijala o Džejmsu Bondu biće pred publikom sledeće godine?
Takav je plan, ali vam ništa više od toga ne mogu reći. Sve je tajna, osim da mi je scenario na kućni prag dostavio misteriozni čovek u crnom! Držao je scenario pod miškom, gurnuo mi ga u ruke i pobegao!
Možemo li Vašu knjigu „I štaviše” nazvati autobiografijom?
To je više autobiografija mojih uloga.
U knjizi otkrivate da ste kao dete voleli da svugde „zabadate nos”?
Ha, takva sam i danas! Naročito kada sam u velikom društvu, volim da znam šta je šta, šta se okolo događa!
Je li istina da imate fobiju od crva? Ne od zmija?
Radije bih imala bou oko vrata nego crva u svojoj blizini! Istina je da se grozim crva, ali to je fobija stečena u detinjstvu, kada mi je jedan mali „ljigavac” upao u sandalu!
Tekst je preuzet iz Politike