On je 1921. godine osnovao školu nazvanu
Samerhil koja je radila na potpuno novim i drugačijim principima od
tradicionalnih evropskih škola.
O svom iskustvu, školi i deci koja su prošla kroz nju 1960. godine
pisao je u knjizi koja je narednih decenija bila značajno štivo ne samo
za stručnjake u obrazovanju već je maltene bila “knjiga za svaku kuću”.
“Slobodnu decu Samerhila” čitali su i roditelji u našoj zemlji,
tragajući za odgovorima na pitanja o ispravnom vaspitanju i školovanju
dece.
Dok su Nila mnogi slavili kao čoveka koji je školu prilagodio pravoj
prirodi deteta, a ne obratno, mnogi su ga kritikovali ponajviše zbog
lošeg kvaliteta predavanja i časova koji su se održavali u Samerhilu, a
zatim i zbog “raspuštenosti” učenika i njihovih preterano anarhističkih
ideja.
A kakav je bio Samerhil u Nilovo vreme? Škola je najpre osnovana u
Drezdenu, ali je ubrzo preseljena u atar sela Leiston u istočnom Safoku,
oko 150 kilometara od Londona. “Samerhil је роčeо kao eksperimentalna
škola. On to više nije. Danas је to demonstraciona škola, jer ona
demonstrira da је sloboda moguća”, napisao je Nil u knjizi “Slobodna
deca Samerhila”. U vreme kada je knjiga napisana, u ovoj školi boravilo
je oko 45 učenika uzrasta između 5 i 16 godina, od kojih su neki bili
stranci – petoro iz Skandinavije, jedno iz Holandije, jedno iz Nemačke i
jedno iz Amerike. Mnogi od njih bili su etiketirani kao problematična
deca u prethodnim školama ili od strane roditelja, dok su neki tu
dolazili jer su im roditelji bili uvereni da je Nilov koncept
obrazovanja ispravniji od konvencionalnog.
Deca u Samerhilu zaista jesu bila slobodna u smislu da mogu da rade
apsolutno sve što im padne na pamet, sve dok to ne ugrožava druge
stanovnike Samerhila, učenike, nastavnike i ostalo osoblje škole. Nisu
morali da pohađaju časove. Nisu morali da imaju hobi niti da rade bilo
šta što im se nudilo – na primer da majstorišu u radionicama, izrađuju
umetnička dela, šiju, čitaju i slično. Mogli su, ako bi želeli, po ceo
dan da se izležavaju i to je jedan broj njih, po dolasku u Samerhil, i
radio. Trebalo im je po nekoliko nedelja ili nekoliko meseci da se
zainteresuju za dešavanja u školi i uđu u uobičajene tokove ove
demokratske zajednice. Sve odluke u školi donosile su se na sastancima
zajednice. Na njoj su prisustvovali i učestvovali svi, od direktora
škole do petogodišnjaka i svi su imali jednako pravo glasa. Često bi,
prisećao se Nil, odrasli bili preglasani i donošene su odluke koje baš i
nisu bile za ponos, kao na primer to da se dozvoli pušenje učenicima,
jer nije fer da odrasli smeju da puše, a deca ne. Zar nisu svi jednaki?
“Мislim da је dete ро prirodi mudro i realno. Ako mu se omogući da
bude samostalno, ako mu odrasli ne sede па glavi sa svojim savetima, ono
ćе se razviti najviše što može da se razvije. Razumljivo, Samerhil је
mesto u kome ćе oni koji poseduju urođenu sposobnost i želju da budu
školci – postati školci, dok ćе drugi, čija је jedina sposobnost da
čiste ulice – čistiti ulice. No, do sada iz naše škole niti је izašao
neko ko је postao čistač ulica, niti ја ovo pričam sa neke snobovske
tačke gledišta, budući da bi mi bilo draže da škola oformljuje srećne
čistače nego neurotične učene ljude”, objasnio je Nil.
U knjizi navodi primere sudbine bivših učenika od kojih su neki
postali ugledni lekari i profesori, a neki srećni majstori koji vole
svoj posao najviše na svetu. Na Vikipedijinoj stranici o školi Samerhil
postoji spisak važnih ličnosti koje su pohađale ovu školu. U našoj
zemlji verovatno nisu poznati, jedan je predavač na Univerzitetu u
Brajtonu, drugi je muzički producent, treći dizajnira korice rok albuma,
četvrti je autor knjiga za decu, peti je profesor arhitekture, a tu je i
jedna žena, glumica. Definitivno nema nobelovaca niti uglednih
naučnika, ali to i nije cilj Samerhila.
Nil je umro 1973. godine i tada je školu preuzela njegova supruga.
Danas je, po vrlo sličnim principima, vodi Nilova ćerka koja se zove
Zoe. Na sajtu škole ispod naziva stoji moto “Osnovana 1921. godine, a
još ispred svog vremena”.
(M.Đ.)