Danas: Kada se osvrnete na proteklu godinu, šta vam je bilo najteže da prihvatite u društvu u kojem živimo?
„Pa, nisam prihvatao (smeh). Ništa nisam prihvatao i neću. Došao je trenutak da pokažemo ono što mislimo i da se izborimo za ono što želimo, a to su sloboda, pravda – sve ono što bi trebalo da se podrazumeva u civilizovanom svetu. Međutim, eto, mi smo još uvek malo ‘svet’, i uvek između sveta i nesveta, za Danas.
Naravno, mnogo toga sam teško preživljavao. Nisam mogao da shvatim kako može naš narod da bude tako surov prema našoj najvrednijoj i najznačajnijoj grupaciji – prema našoj budućnosti. To me je strašno bolelo i to sam jako teško podnosio. Mislim pre svega na te intervencije žandarmerije i ostalih jedinica, paravojnih i parapolicijskih. To je ono što sam kod sebe sprečavao – da ne poludim totalno i da ne počnem da se ponašam kao i oni. Imao sam i takve nalete besa.“
Kako ste se u tim stanjima smirivali, da se ne prepustite destruktivnom ponašanju?
„Razum je suština svega. Mi ovo razumom moramo da dobijemo. Nema potrebe da mi budemo kao oni, nema potrebe da se prolije krv, iako to vlast želi. Mislim da mi imamo dovoljno razuma, a to se pokazalo tokom svih ovih velikih skupova: probudio se jedan pravi narod ove države i sada je apsolutno izvesno da ćemo se već sledeće godine radovati i slaviti.“
Ali upozorili ste da neće biti lako i kada aktuelna vlast ode, da ne smemo da se „sunčamo“.
„Da, to je bilo u vezi s onom pesmom koju sam napisao pred veliki skup 15. marta. Pomenuo sam da će svanuti novi dan i onda me je neko pitao: „Hoće li svanuti?“ A ja sam rekao: „Svanuće i biće sunca, samo ne smemo da se sunčamo, jer možemo da izgorimo.“
To i jeste suština onoga što sam hteo da poručim: neće nama biti bolje preko noći. Odnosno, biće nam bolje u svakom slučaju, čim više nema nečovečnih bića, bandita, kriminalaca; čim svi zajedno kažemo: „Ne želimo više da se plašimo.“
Kad sam pričao sa studentima, govorio sam im da sve ovo moraju da shvate kao neku predizbornu kampanju. Cela ova prošla godina i jeste bila predizborna kampanja – i to genijalna.
Potrebno je strpljenje i potrebno je da se uveliko radi na tim novim ljudima koji će voditi ovu zemlju onako kako svi mi to želimo: da im ne znamo ni imena ni prezimena; da oni budu administrativci koji će svoj posao obavljati s ponosom, za narod. Da uspemo da promenimo taj sistem u kojem svi koji odu da se bave politikom odlaze tamo ne da bi pomogli narodu nego da bi se ovajdili o prednosti koje imaju kao političari. Bitno je da se radi non-stop na tom nečem novom i da se zna da to dolazi – i da će doći brže nego što smo mislili. E, samo se plašim da ne budemo nespremni.
U kom smislu nespremni?
„Nespremni u smislu da nemamo program, neki osnov, neki manifest. Smatram da je i to veoma važno: da postoji jedno parče papira i da na jednoj strani bude nekih deset zakonika iza kojih se ne može.
A može i desno i levo i centar. Može i Rusija i Amerika – sve to može. Ništa to nije problem. Svako ima svoje viđenje ovog sveta. Nas ujedinjuje ljubav. Ujedinjuje nas ponos, neke druge stvari. Ne ujedinjuje nas Rusija ili Amerika, ili bilo ko. Ni Evropa – bez obzira na to što je, prema mojoj oceni, to neki logičan put ove zemlje. Ali ako neko u srcu nosi Rusiju, ne mogu ja tom čoveku da sudim i da mu kažem da to nije u redu. Pogotovo što je i ja nosim u srcu (pauza). Ali zbog umetnosti, naravno (smeh).
Bitno je da postoji nešto iznad svega. Mora da se zna da u toj nekoj novoj vlasti ne može da bude neko ko je tu došao zbog para, privilegija i moći. Moramo da promenimo sistem u glavi. Studenti su to promenili kod većine ljudi, ali potrebno je svima da objasnimo da niko nije bog. Stalno tražimo te neke najveće divljake“.
Opširnije pročitajte na portalu Danas.rs.