Najbolji film koji sam videla na Festu: filmski savršen, dokumentarno autentičan, napet kao triler, potresan, duboko humanistički.U prvim kadrovima vidimo nepregledne šume, zatim zelena boja prostranstva bledi i nestaje, film prelazi u crno-beli. Svedočanstvo potonuća i licemerja današnjih civilizacija ne može biti u boji.
Kroz golgotu sirijske porodice pratimo loptanje ljudskim bićima iz Belorusije u Poljsku, odnosno u Evropsku uniju, i obrnuto, kao da su putne torbe koje graničari bacaju preko bodljikave žice između ove dve zemlje. Totalna dehumanizacija čije su žrtve izbeglice. Užas poljskog rasističkog režima koji podržava skup neofašista u Varšavi, u kojem se humanitarni aktivisti smatraju trgovcima ljudima, užas beloruskog režima koji dovodi izbeglice u Minsk, deleći im ruže u avionu, da bi ih prebacivao u Poljsku u cilju destabilizovanja EU. I jedni i drugi čine nepojmljive torture nad izbeglicama lišavajući ih elementarnog ljudskog dostojanstva. Prebijaju pendrekom i decu, šta dalje. A rediteljka nam sve prenosi bez rukavica, uvek dobro dozirajući ono nepodnošljivo…Na kraju filma su scene iz prvih nedelja ruske agresije na Ukrajinu kada u Poljsku ulazi dva miliona belih izbeglica uz neviđenu humanost poljskih graničara prema ljudima i kućnim ljubimcima. Aktivistkinja sa poljsko-beloruske granice prepoznaje jednog od graničara koji su maltretirali tamnopute izbeglice, a koji sada pomaže Ukrajinki da se smesti u autobus skupa sa svojom pticom u kavezu. Kaže mu: “Mogli ste i prema Sirijcima tako da se ponašate.
” Ona ne zna da je on nakon pakla kod bodljikave žice imao napad urlanja od bola za volanom svog auta.Prva rečenica koju je posle projekcije izgovorio moj prijatelj Miroljub Stojanović, sjajni filmski kritičar: “Ne mogu još da shvatim šta sam gledao…” Ja ne mogu da se saberem, ali ipak sam ovde nabacala ponešto, zbrda-zdola kakve su moje emocije večeras. Ogromna preporuka!