Fatalna ljubav Oskara Vajlda koja ga je dovela do propasti

Verovatno nema umetnika u
istoriji kulture koji je doživio takav pad u tako kratkom vremenu kao
Oskar Vajld. Još početkom 1895. Vajld je bio možda najpopularniji
umetnik viktorijanskog Londona. Bio je omiljen novinar, utemeljitelj
onog što se danas zove “žensko novinarstvo”. Bio je najpopularniji
komediograf Vest Enda. Te zime, premijerno mu je izveden “Važno je zvati
se Ernest”, komad koji je bio rasprodat mesecima unapred.

Samo petnaest nedelja kasnije Vajld je na dnu: osiromašen, ponižen,
izopšten iz društva i strpan iza rešetaka. Razlog za to bila je njegova
nikad mnog prikrivana homoseksualnost. Vajld se našao na udaru markiza
od Kinsberija, bogatog plemića kojeg je raubesnelo to što je Vajld bio
ljubavnik njegoog lepog i razmaženog sina Alfreda “Bosieja” Daglasa.
Nakon beskrupulozne sudske kampanje Kinsberiju je uspelo da dokaže
Vajldovu homoseksualnost, što je i tada, i još dugo potom, u Britaniji
bilo kažnjivo delo. Vajlda su razvlačile novine, izgubio je imetak i
porodicu, osuđen je na dve godine zatvora, a na putu za tamnicu u
Ridingu narod ga je ispljuvalo na ulici. Tog dana na redinškoj stanici –
reći će kasnije Vajld – “izgubio je veru u boga i ljude”, piše
Jutarnji.

Priča o tom padu jedna je od najpoznatijih u istoriji kulture te
najslavnija epizoda u stoletnoj hronici progona LGBT manjina. Bila je
predmet nekoliko filmskih adaptacija, uključujući i dva britanska filma
iz 1960., kad je dekriminalizacija homoseksualnosti postala političko
pitanje.

- TEKST NASTAVLJA ISPOD OGLASA -

Taj je deo Vajldove beogradije dobro je poznat. Ali, što je bilo
posle? Šta se s Vajldom te njegovim prevrtljivim ljubavnikom Daglasom
događalo od trenutka kad je u maju 1897. Vajld izišao iz zatvora? Te
poslednje četiri godine Vajldova života tema su filma “Happy Prince”,
koji je prikazan na festivalu u Berlinu, a kao reditelj ga potpisuje
istaknuti britanski glumac Rupert Everet. Reč je o projektu koji je
Everet pisao godinama s namerom da sam glumi ostarelog Vajlda. Na kraju
je uskočio i u rediteljsku ulogu s neočekivanim uspehom: film je u
Berlinu primljen s lepim kritikama.

Radnja počinje 1897.: Vajld je nakon zatvora emigrirao u Francusku
gde živi u oskudici, isključen je iz književnog života. O njemu vodi
računa njegov davni ljubavnik Robert Ros (Edvin Tomas). Relativni mir
pomutiće dolazak istog onog čoveka koji je Vajlda već survao u propast:
Bosieja Daglasa (Kolin Morgan). Kad je Vajld izišao iz zatvora, jedan od
uslova da se sve smiri bio je da se Vajld i njegov ljubavnik više nikad
ne sretnu: to je bio slov Vajldove supruge da mu plata rentu, kao i
Daglasovog oca da ga uzdržava. Daglas, međutim, 1897. dolazi u
Normandiju, a Vajld ne može da mu odoli i opet se pubertetski zaljubi.
Iako Vajlda svi odgovaraju od obnove veze, Daglas i Vajld putuju u
Napulj gde troše zadnje pare na žurkama sve dok se (ponovo) ne
posvađaju. Od tog trenutka postaće ljuti neprijatelji. Daglas će
prezrivo Vajldu spočitavati presušenu inspiraciju, tvrdeći da ga ne
zanima da bude u vezi s bivšim genijem.

U Everetovom filmu Bosiej Daglas karakteriše se kao toksična osoba,
čoveka koji je dvaput Vajlda odveo u propast. Nakon Vajldove smrti
Daglas će preći u katolicizam, postati tvrdi konzervativac, pokušaće
sudski da zabrani štampanje Vajldove ispovesti “De Profundis” i Vajlda
okriviti za sopstveno zastranjivanje.

Nakon novog ljubavnog kraha Vajld se vraća u Pariz. Nakon lakšeg
hirurškog zahvata glave dobiće meningitis i umreti u 48. godini.

Everet je deklarirani homoseksualac i aktivan u LGBT zajednici – ali u
svom filmu ne libi se pokazati kako je Vajld sam sebi zakomplikovao
život. Bio je ljudski nezreo, nije bio kadar da kontroliše rasipnički
životni stil niti da odoli alkoholu. Film nosi naslov balade o sretnom
princu iz popularne, istoimene zbirke Vajldovih tekstova za decu. Everet
baladu koristi i kao provodnu narativnu nit: Vajld tokom filma u više
navrata priča deci, a rečenice “Sretnog princa” prate efektno
sentimentalnu scenu samrti. Nakon završne špice sledi otrežnjujući i
stravični podatak. Oko 75.000 ljudi u Velikoj je Britaniji završilo u
tamnici zbog homoseksualnosti. Svi oni, pa i Vajld, amnestirani su tek
2017.

 

NAJNOVIJE

Ostalo iz kategorije

Najčitanije